VEDE I SLOVENI

Rastko Kostić

Veze vedske religije i kulture Indije ivere i kulture
starih Slovena, odjek u Kosovskom zavetu

Kraljević Ardžuna i knez Lazar

Arapski putopisac, istoričar i geograf, Al-Masudi (oko 896-956) napisao je ove veoma interesantne redove o Slovenima i njihovoj staroj religiji i verskim spomenicima u svojoj knjizi Zlatne livade i rudnici dragulja: "Bejaše kod Slovena više svetih spomenika; po rečima filosofa, jedan bejaše sagrađen na jednoj najvišoj planini na zemlji. Mnogo se hvali na tom spomeniku: arhitektura, vešt raspored i različne boje kamenja, koje je tu upotrebljeno, veštački mehanizam namešten na vrhu građevine, tako da se on pokreće i treperi kad se sunce rađa; skupoceno kamenje i veštački radovi, koji se u njemu čuvahu, koji nagoveštavahu budućnost, i čuvahu od nevolja sudbine pre njihovog ispunjenja; navode najzad i glasove koji se čuše sa vrha toga hrama, i utisak koji na prisutnima proizvođahu”.

U nastavku Al-Masudi piše: “Drugi jedan hram bejaše sagradio jedan njihov kralj na Crnoj Gori (Montagne Noire). On beše opkoljen čudotvornim izvorima, čija se voda prelivaše u bojama i razlikovaše ukusom, i imađaše u sebi sva dobrodeteljna svojstva. Obožavano božanstvo u ovom hramu bejaše jedan kolosalni kip, koji predstavlja starca kako u ruci drži jedan štap koji izazivaše kosture iznad njihovih grobova. Pod desnom nogom njegovom viđahu se neke vrste mrava, a pod levom neke ptice crnoga perja, kao gavrani, i druge ptice, i ljudi oblika koji pripadaše abisinskoj rasi. Treći hram uzdizaše se na jednom grebenu opkoljenom jednim morskim rukavcem. On beše sav sagrađen od crvenih korala i zelenih smaragda. Nad sredinom uzdizaše se visok toranj, pod kojim stajaše jedan idol, čiji delovi behu načinjeni od četiri skupocena kamena: berila, crvenog rubina, žutoga ahata i kristalnoga kvarca. Glava je bila od suhoga zlata. Drugi jedan kip namešten prema ovome predstavljaše devojku, koja mu podnosi žrtve i mirise. Poreklo ovoga hrama Sloveni pripisivahu jednom svome mudracu, koji življaše u davna vremena".

Mitska pramajka Slovena

Nauka nesumnjivo dovodi u vezu Slovene sa Indijom. Prema nekim izvorima, Sloveni su (uz baltičke narode, Litvance i Letonce) jedini narod među evropskim nacijama čija je mitologija zasnovana na indoiranskim verovanjima... Ta najviša planina na svetu o kojoj piše Al-Masudi je uvek bila samo jedna. Sloveni bi prema sasvim opreznim i racionalnim analizama mogli biti vedske Danave, koji su sinovi primordijalne indijske boginje Danu (kćeri Dakše, prvog sina Brame i brata Darme), čije ime znači „reka“ i koja bi, prema jednom tumačenju, morala biti mitska pramajka svih Slovena jer je u nauci utvrđeno da su po njenom imenu Sloveni imenovali najveće evropske reke na teritorijama gde i danas žive: Don, Dnjepar, Dnjestar, Donjec i Dunav (postoji i reka Danu u Nepalu). Reč danu opisuje iskonske vode koje otelotvoruje ova boginja. Njen muž je čuveni riši (mudrac) Kasjapa (možemo se spekulisati da li je baš on taj „mudrac Slovena“, kojeg opisuje Al-Masudi). Reč danu znači „reka“, „tečnost, „kiša“, i odgovara iranskoj avestanskoj danu = reka. Danu je povezana i sa nebeskim vodama. Imena navedenih reka reflektuju pomeranja naroda iz oblasti velike Indije i Irana u Evropu, bilo nakon kraja ledenog doba, bilo nakon neke velike prirodne katastrofe u praotadžbini Indiji (napr. isušivanje reke Sarasvati u 4. ili 3. milenijumu pne).
Američki lingvista Ričard Stouni, čiji se esej nalazi u knjizi Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma, piše: „ ...ima mnogo sličnosti između hindu i ranog slovenskog sveta: praksa kremacije i verovanje u reinkarnaciju, karma, gde slično proizvodi slično, postojanje vampira, faličkih božanstava kao i polikefalnih božanstava u njihovim mitologijama, gde je Sunce predstavljeno kao sanskritska SURYA i slovenska ZORA, mahanje gvožđem da bi se oterali demoni. Takođe, žene su igrale važnu ulogu u religijskom ceremonijalu”.
Jedan od dokaza koji idu u prilog našoj hipotezi je i lingvistička činjenica koja svedoči o tome da Sloveni i Indusi pripadaju istoj podgrupi indoevropskih jezika - naime, satem podgrupi, u kojoj se nalaze i iranski jezik kao i oni baltičkih naroda, Litvanaca i Letonaca; ostali indoevropski jezici su u zvanoj kentum podgrupi: grčki, latinski, germanski, keltski, tokarijanski itd. 

U prvoj polovini XIX veka pojavile su se, prvo na nemačkom govornom području, srpske lirske a potom i epske narodne pesme, koje je sakupio daroviti samouk, pisar iz ustaničke Srbije, Vuk Stefanović Karadžić. Književna Evropa (u početku:  Beč, Vajmar, Lajpcig), a potom i ostali centri evropskog književnog života, sa vodećim ličnostima: Johan Volfgang Gete, Jokob Grim, Adam Mickijevič, Valter Skot, Alfons de  Lamartin, Madam de Stal i dr. bili su zadivljeni lepotom, umetničkom snagom i etikom te književne pojave, koja se prosto nije dala valjano objasniti: kako je moguće da nepismeni ljudi ispevaju i čuvaju u pamćenju pesme takve lepote, etičke snage, zadojene beskompromisnim pravdoljubljem i verom u “viši poredak” stvari?
Centralni toposi junačke narodne pesme bili su oni o glavnom srpskom junaku, Kraljeviću Marku, i (onaj drugi) o Kosovskom boju. I dok je Kraljević Marko junak kakvi postoje u epskom svetu svih vremena i prostora (Gilgameš, Ahil, Odisej, Eneja, Ardžuna, Rama, Sid, Roland, Zigfrid, Zigurd, Beovulf, Rustem, Antara, Orlando, Ilja Muromec, Vajnamajnen i dr.) kosovski ciklus i kosovski mit sadržao je tajnu koja se nije dala lako rešiti, niti izvesti iz inače tankog hrišćanskog nasleđa balkanskih Slovena. Dakle:  Marko Kraljević je junak koji u svemu nalikuje epskim junacima, posebno na osnovu dva principa: fortitudo i sapientia (on je hrabar i neustrašiv, ali on je i mudar, odmeren i oprezan). Treća bitna osobina Markovog lika je nesumnjivi humor kojim povremeno zaodeva svoje delanje: da bi sa sebe skinuo stigmu “hrišćanskog” junaka u muslimanskoj vojsci (ratnika koji je čitavog svog veka bio muslimanski vazal, iako pravoslavne vere).

Izbor srpskog vladara

U pesmi Propast carstva srpskoga opeva se izbor između dve opcije: ptica lastavica, koja donosi caru Lazaru, u Srbiju, glase o predstojećoj bici, nudi ili da pobedi Turke i osvoji carstvo zemaljsko, da svojim zemljama srećno i dugo vlada; ili pak zadobije carstvo nebesko, da izgubi u bici protiv zavojevača, u kome će stradati i svekolika njegova vojska i time izbori mesto u večnosti, u nebeskom carstvu. Narodni pevač se ovako obraća čelniku srpskih vitezova pred odsudni boj na Kosovu polju: "Care Lazo, čestito koleno, kome ćeš se privoleti carstvu? Ili voliš carstvu nebeskome? Ili voliš carstvu zemaljskome?"

Car Lazar vaga obe ove mogućnosti i na kraju se opredeljuje za “nebesko carstvo” i biva ubijen sa hiljadama svojih ratnika i sunarodnika.
Prvi od naučnika na ovom prostoru koji je skrenuo pažnju na analogiju izbora kneza Lazara sa dilemom koju ima Ardžuna, glavni junak Bhagavad Gite (poučnog dela indijskog epa Mahabharata), pred bitku na Kurukšetri, bio je Vojislav Đurić, profesor na Katedri za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu i njen obnovitelj posle Drugog svetskog rata. Vrstan poznavalac naše narodne epike i najvećeg epa u svetskoj književnosti (proučavao je Mahabharatu na nemačkom jeziku, u toku svog studijskog boravka u Nemačkoj), Đurić je ukazao na mitsku etiologiju Ardžunine tj. Lazareve dileme u našem kosovskom epu. I bog Krišna, Ardžunin prijatelj, savetnik i vozar bojnih kola, kao i tica lastavica iz Jerusalima (glasnik koji je došao caru Lazaru) govori o nebeskom carstvu: to je Indra loka u indijskom epu, obitavalište zaslužnih, hrabrih ratnika. U germanskoj mitologiji, to je Valhala. Sam hrišćanski raj zamišljen je kao mesto na koje dolaze verujući, dakle: ne nužno ratnici. Pravi cilj i za Ardžunu i za Lazara je Indra loka, kao mesto u večnosti, koje istovremeno zauvek čuva spomen na njihov moralni podvig, samožrtvovanje u korist zajednice i pokoljenja koja dolaze.
Ovde se zapaža jedan interesantan detalj: Indra loka, ili Indrin raj, se takođe naziva Svaroga - u njega odlaze poginuli ratnici, oni koji još nisu zaslužili mokšu, oslobođenje od večnog kruga reinkranacija; postoji indijsko poreklo dvaju istočno-slovenskih božanstava: Svaroga i Mokoše, a sada se vidi ne samo značenje njihovih imena nego i njihov moguć međusobni odnos u slovenskoj mitologiji. Ardžuna se suočava sa Krišninim argumentima: on je bog, svi ljudi koje Ardžuna žali već su mrtvi: drugim rečima, borba je neizbežna, dileme nema: nagrada je zemaljsko carstvo, a u suprotnom postoji slavna pogibija i mesto u Svarogi.
Iako je knez Lazar najbrže kanonizovani svetac u srpskoj istoriji (od njegove smrti 1389. do kanonizacje došlo je za svega dve godine; iako je poginuo, kao već star čovek, na čelu svoje vojske, na svojoj  zemlji, protiv napadača koji su došli iz daleka; takođe, kao otac više sinova i kćeri) sloj koji je dao pravi sjaj ovom arhetipu nije hrišćanski etos, već onaj mnogo drevniji, kome pripadaju indijski junaci: junačka topologija koja je sa migracijama slovenskog stanovništva kroz najmanje tri ili četiri milenijuma došla sa ravnica Indije. 
Dokumentovani prikaz događaja iz srednjeg veka u knjizi Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma prezentuje jednu nepobitnu činjenicu, a to je da su hrišćanske crkve proganjale i uništavale slovenske paganske narode i njihova svetilišta, a nije se dešavalo suprotno, osim u krajnjoj samoodbrani.
Kako je izgledalo nametanje hrišćanstva Slovenima, najbolje svedoči jedan od hroničara,Vidukind Korvejski, inače prvi nemački pisac, koji je živeo u X veku. On kaže da Sloveni nikada nisu išli na nemačke teritorije da šire kult Svetovida ili nekog drugog slovenskog boga. Naprotiv, uvek su Germani i ostali hrišćani dolazili da nametnu svoju veru, „ljubavi i mira“ slovenskim paganima. (Štaviše u slovenskom paganizmu vidimo veru u kojoj zbog postojanja mnogobrojnih božanstava jedno više ili manje, uključujući Hrista, ne bi pravilo veliku razliku. Hronike svedoče o tome da su slovenski pagani bili skloni da prihvate Hrista ako se ne dira vera u njihove stare bogove. Slovenski svet je bio svet mnoštva bogova i duhova kojeg je karakterisala opšta religiozna tolerancija, ali upravo zbog toga on nije bio kompatibilan sa konceptom avramovskog monoteizma u kome jedan “ljubomoran bog” zahteva isključivu odanost i obožavanje.)
Kako je izgledalo nametanje te vere? Evo ovako: u Vidukindovom tekstu postoji opis kako se to odvijalo. Kada je budući car Oton hteo da suzbije ustanak Lužičkih Srba protiv prihvatanja hrišćanske vere, 16. oktobra 955. na reci Reknic u Maklenburgu, svoju pobedu u svitanje proslavili su najpre tako što su glavu obodritskog kneza Stojneva, poginulog u bekstvu, natakli nasred bojnog polja, zaklali 700 zarobljenika, a kada su među njima našli kneževog savetnika, sačuvali su ga za kraj izvadivši mu oči i iščupali jezik i takvog živog i nedoklanog ostavili među leševima. Na jednom mestu on pominje da su 4. septembra 929. Nemci, samo u jednom pohodu, ubili oko 200 hiljada slovenskih pagana. Na sličan podatak nailazimo kod Islanđanina Olafura Tordarsona, poslednjeg hroničara u knjizi, koji pominje da su, prilikom napada na ostrvo Rugen u XII veku, danski i saksonski hrišćani ubili oko 300 hiljada ljudi.

Sveta Gora na ostrvu Rujan

Ovde se dolazi do možda ključnog pitanja u vezi sa ovom temom: da li je nestajanje mnogobožačke vere značilo i pobedu višeg stepena civilizacije? Ili je pobeda hrišćanstva možda čak unazadila Evropu? U svetu i u istoriji je uvek bilo da  novo  i  funkcionalnije pobeđuje staro i anahrono. Slovenima svakako treba odati priznanje da su poslednji na starom kontinentu branili jednu modifikovanu indijsko-iransku veru nasuprot nadolazeće i poznate po netolernaciji, sile judeo-hrišćanstva, sa svojom bolje organizovanom i nadnacionalnom crkvom.  U vezi sa ovim, može se pomenuti da većina germanskih hroničara, a naročito Helmold i Adam Bremenski, iako su generalno govoreći negativno orijentisani prema Slovenima i slovenskom paganizmu, priznaju neke od vrhovnih slovenskih vrlina, poput gostoprimstva i brige o starijim članovima porodice. Ali najupečatljivije svedočanstvo dolazi od Herborda (koji je sa Eboom i još jednim anonimnim monahom bio pisac biografije Otona Bamberškog, apostola Pomeranije), koji opisuje kakvo je bilo društveno uređenje i moral slovenskih i paganskih stanovnika Pomeranije, kao i kako su Sloveni doživljavali hrišćane. Citiraćemo dva takva mesta. 
Prvo glasi: „Tako su veliki vera i poverenje koji preovladavaju među ljudima da oni nemaju iskustva krađe ili prevare i ne poseduju kutije ili zatvorene sanduke. Mi nikada nismo videli bravu niti ključ, a oni sami su bili zapanjeni što vide naša spakovana sedla i naše zaključane sanduke. Svoju odeću, novac i sve dragocene stvari oni čuvaju u sanducima i velikim ćupovima, koji su tek prekriveni nečim, jer se ne plaše nikakve prevare i nikad nisu imali takvog iskustva“.
Drugi citat govori kako su pomeranski Sloveni doživljavali hrišćane: „Šta mi imamo zajedničko sa vama? Mi nećemo napustiti zakone naših očeva, i zadovoljni smo religijom koju imamo. Među hrišćanima ima lopova i pljačkaša, i onih koji su (zbog svojih zločina) lišeni svojih stopala i očiju; sve vrste zločina i kazni nalazimo među njima i jedan hrišćanin psuje drugog hrišćanina. Neka takva religija ostane daleko od nas!“

Još dva interesantna detalja, ili sličnosti između stare slovenske i indijske religije. Najpoznatiji sačuvani religiozni spomenik kod Slovena je čuveni Zbručki idol, za kojeg se smatra da  predstavlja boga Svetovida. Postoji hindu simbol darme pri dnu četvrte figure, koji je povezan sa bogom Bramom. Taj simbol je na slici Braminog drveta, pozajmljen iz knjige Kult Brame (The Cult of Brahma) Tarapade Batačarije (Bhatachari), objavljene 1969. Zanimljivo je pomenuti da su kasnije i Svetovid i Brama bili predstavljeni kao četvoroglavi bogovi koji gledaju na četiri strane sveta.
Naostrvu Rugen, najvažnijem religioznom centru paganskih Slovena, nalazi se mesto koje se zove Sveta Gora. I dan danas, na brdu gde su se nekada nalazili kipovi slovenskih bogova Rujevita, Porenuta i Porevita postoje table sa ovim nazivom. To je dokaz da je u slovenskom svetu ovaj toponim stariji od onog najčuvenijeg - Svete Gore pravoslavnih hrišćanskih naroda u severnoj Grčkoj, na istočnom prstenu poluostrva Halkidika. Kakogod, i ovo ime, što je iznenađujuće, potiče od jednog indijskog toponima, tj. sanskritske reči Śvetagiri, u značenju “bela gora”. To je druga planina severno od planine Meru, koja se nalazi usred Jambudvipe (drevne Indije). Smatra se glavnom planinom kontinenta poznatog (na sanskritu) kao Hiranmaja varsa.

Rastko Kostić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"