SVETSKA BAŠTINA

Pripremio: Ilja Slani

Prirodne retkosti

Đavolja varoš

Đavolja varoš, na jugoistoku Srbije, podno šumovite Radan planine, obuhvata središnji deo vododelničkog pojasa između Đavolje i Paklene jaruge. Na tom nevelikom prostoru, erozivnim radom vode izgrađeno je preko dvesta peščanih, odnosno kamenih kula, visine 2-15 m i širine, u osnovi, 4-6 m, koja se pri vrhu svodi na 1-2 m. Većina ovih kamenih kula ima na vrhu kapu ili glavu u vidu andezitskog bloka, koji je štite od daljeg razaranja

Kamene piramide s leve strane Đavolje jaruge dominiraju svojim (većim) dimenzijama, gromadnije su i impozantnije od ostalih tako da je baš ta skupina glavutaka, ili kula, meta svakog posetioca.

Ovaj redak i dragocen spomenik prirode doskora nije bio poznat široj javnost. Tek nedavno napisan je prvi celoviti prikaz, s odgovarajućim naučnim objašnjenjem iz pera geologa i stručnjaka iz oblasti erozivnih pojava, prof. dr Radenka Lazarevića.

U stručnoj prirodnjačkoj, geološkoj i geografskoj literaturi s kraja 19. veka nema nijedne reči o ovom fenomenu. Još je čudnije da za Đavolju varoš nisu znali poznati svetski putnik i istraživač Feliks Kanic, koji je u prvoj decniji 20. veka proputovao Srbijom i usput beležio sve što je video i ponešto od onog o čemu su mu drugi pripovedali, kao ni naš najpoznatiji geograf prof. Jovan Cvijić, koji je u prvoj polovini prošlog veka proputovao gotovo čitavom Srbijom, detaljno izveštavajući o njenoj geografiji i geologiji. Ni tu o Đavoljoj varoši nema pomena pa s pravom pitanje: u čemu je zagonetka?

Od anonimnosti do svetskog čuda

Prof. Radenko Lazarević u svojoj bogato argumentovanoj i ilustrovanoj studiji sugeriše da odgovor možemo potražiti u sledećim pretpostavkama: bespuće, udaljenost od glavne putne mreže, činjenice da lokalna vlast nije shvatala značaj tog mesta pa nije o njemu obaveštavala istraživače i putnike. Najzad, može se pretpostaviti da ni kamene piramide nisu imale, u ranija vremena, današnje dimenzije.

Godine 1955. T. Rakićević, tada mladi asistent Geografskog zavoda u Beogradu, rodom iz Toplice, objavio je članak u „Glasniku Srpskog geografskog društva“ - „Glavuci u slivu Kosanice“, koji se odnosi na Đavolju varoš. Ovaj tekst prošao je bez odjeka. Ipak, četiri godine kasnije (1959), rešenjem Zavoda za zaštitu prirode i naučno istraživanje prirodnih retkosti, Đavolja varoš je stavljena pod zaštitu, čime su obuhvaćene zemljane, tačnije rečeno kamene piramide i oko tri hektara okolnih površina.

Od tada je prošlo više od 20 godina da bi SO Kuršumlija 1981, na predlog Republičkog zavoda za zaštitu prirode, donela novo rešenje o statusu Đavolje varoši kao prirodnog spomenika, kojim je zaštićena zona povećana na 26 ha i obuhvaćen čitav prostor erozivne čelenke - od korita Žutog potoka do razvođa prema Banjskoj reci. Kasnije je površina tog zaštićenog prostora bila povećana na 67 ha. Najzad, uredbom Vlade Republike Srbije, iz 1995. regulisani su uređenje i zaštita prirodnog spomenika „Đavolja varoš“ koji je od anonimnosti, u kojoj je obitavao vekovima, došao do svetske afirmacije kada je 2009. uvršten na listu 77 prirodnih svedskih čuda. Mada 2010. nije izabran, ostaje na rezervnoj listi od 28 kandidata 7 prirodnih retkosti svetskog značaja, pa tako ima uslova da bude naknadno izabran.

Sa Karakondžulom na čelu

Ovaj čudan spomenik prirode na desnoj strani Žute reke zapravo je prirodna retkost iz domena erozivnih oblika, naglašava u nedavno obnovljenoj knjizi „Đavolja varoš“ dr Radenko Lazarević - a to čudo prirode udaljeno je 10 km od magistralnog puta Kuršumlija-Priština, na samo je 30 km od Kuršumlije i gotovo isto toliko od Prokuplja. Iako u blizini sela Đake, nekad naseljenog brojnim žiteljima koji su ovo mesto nazivali Bjele Prline (govorilo se:''Idem na sabor u Bjele Prline“), danas na puškomet od čudesnih kula gotovo da nema nastanjene kuće.

U stručnoj literaturi, naziv Đavolja varoš prvi je pomenuo T. Rakićević (1955) koji je u to doba još uvek trajao kao tajni naziv u narodnim verovanjima. Po jednoj legendi, u davna vremena, „tu življaše mnogoljudi narod što je orao, kopao, zemlju prevrtao, decu rađao, šume krčio, stoku uzgajao, u slozi i miru živeo. Ali, to nije bilo po volji đavoljoj bratiji, te počeše da rovare i obrlatiše narod, koji se predade đavolima i izgubi dušu. Na kraju smisliše da ožene brata sa sestrom te, uz talambase i arlaukanje đavola, krenu svatovi, predvođeni glavnim đavolom Karakondžulom. Za tu đavolju opačinu saznala je vila s Radan-planine i odmah dojavila bogu ili nekoj višoj sili, koja u tren oka skameni kićene svatove i đavole.“

Na osnovu te legende u narodu je stvorena predstava da su čudesne kamene piramide s kapama okamenjeni svatovi i đavoli. I danas, posle zalaska sunca, retki žitelji ovih krajeva ne usuđuju se da prođu pored Đavolje varoši strahujući da će ih đavo zarobiti, niti tuda provode krave da im đavoli ne bi uzeli mleko. Sa druge strane, naučna objašnjenja ove nesvakidašnje prirodne pojave su kratka: kamene kule su stvorene erozivnim radom vode, „bombardovanjem“ kišnim kapima, površinskim oticanjem i mraznom erozijom u heterogenoj raznorodnoj geološkoj građi. Krupniji blok, koji se našao na površini, sprečio je razaranje i odnošenje materijala ispod sebe i tako su nastale kule - piramide. Ovi erozivni oblici još se nazivaju glavuci, slučajni spomenici, kaluđerice, devojke...

Zamah erozije

Đavolja varoš, zaključuje dr Lazarević, predstavlja izuzetan geomorfološki spomenik prirode, erozivnog je porekla i ima naučni, obrazovni, kulturni i turistički značaj. Varoš je, turistički, najposećeniji prirodni spomenik na teritoriji Srbije. Od 2008. do 2010. godine pohodilo ga je oko 140.000. posetilaca. Kada se srede pešačka staza i stepenište i pošto se sprovedu druge mere, očekuje se znatno povećanje broja dnevnih i noćnih poseta. A to podrazumeva i odgovornost zaštite ovog dragulja. Naime, Đavolja varoš je ozbiljno ugrožena, prevashodno od ekscesivne erozije, a u određenoj meri i od čoveka (nekada od čobana a danas od turista). Tu pustošnu eroziju izazvao je čovek, a proces preti da uništi jedinstvene kamene piramide koje je, sve doskora, stvarao. To će se i dogoditi ako čovek, vinovnik ubrzane erozije, ne preduzme mere da se zamah erozije smanji na podnošljive okvire. U prvoj fazi predviđena su istraživanja na nekoliko piramida da bi se razradio metod zaštite koji najmanje ugrožava sadašnji izgled ovog jedinstvenog spomenika prirode.

Ilja Slani