TEMA BROJA - Jovan Cvijić

Nevolje i opasnosti na naučno-istraživačkim putovanjima

Pad niz strmine Rile

Jovan Cvijić je uzduž i popreko proputovao Balkansko poluostrvo, od Beograda do Istre i Trsta na zapadu, ušća Dunava i Bosfora na istoku, Korče i Tesalije na jugu, kada nije bilo ni dobrih makadamskih puteva, ni razvijene mreže železničkih saobraćajnica, ni u gradovima udobnih kuća za konak, a kamoli u seoskim zabitima; kada u “evropskoj Turskoj” ni u boljim hanovima nije bilo soba sa krevetom, već samo sa jednom ili dve asure, čiji pod je “od one prljavštine od koje se koža ježi”; kada se u neke krajeve, kao u Metohiju, na primer, nije moglo putovati bez sultanove bujuruldije (posebnog odobrenja) ili jake pratnje.

Na Svrljiškim planinama

Pa i dvostruke oružane pratnje, turske i arbanaške, kao 1900, o čemu u Istraživačkim putovanjima po Balkanskom poluostrvu ( Autobiografija i drugi spisi, 1965) piše: “I pored ove naoružane sile, prolazio sam, tokom celog putovanja (od Peći kroz Prokletije, Prizren i Đakovicu – nap. a.) kroz teške neprilike. Nije bio redak slučaj da je straža ostajala budna celu noć ili da smo morali neko nemirno mesto hitno da napustimo”. Velike teškoće na koje je nailazio još detaljnije je opisao u prvoj knjizi Osnova za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije.

Najčešće je išao pešice ili na brdskom konjiću, bez suvišnog prtljaga, jer samo je izbliza mogao bolje da vidi osobenosti nekog krajolika, naselja i njihovih stanovnika, biljne kulture, tragove prošlosti (crkve, manastire, kule, utvrđenja), da razgovara sa ljudima. Išao je po besputnim planinama i bezvodnom kraškom kamenjaru, ta bezvodnica mu je donosila veće nevolje i od puzanja uz strme planinske vrhove, kako negde veli M. Vasović.

Mrak ga je zaticao i na najvišim balkanskim vrhovima: Bobotov kuk (2.522 m), Midžor (2169), Rila (2.925) i hladnu noć bi proveo pod vedrim nebom. U boljem slučaju, u kakvoj pastirskoj kolibi. Zlopatio se na mnogo načina, oskudevao u hrani ili jeo vrlo malo, gotovo kao pustinjak (“Nebrojeno puta je po planinama i selima živeo o proji i kačamaku ili bi mu ceo dnevni obrok činilo parče rđava hleba bez ikakvih dodataka”, kako priča Jovan Erdeljanović, jedan od njegovih prvih saradnika i saputnika).

Mrak ga zaticao na Bobotovom kuku (Durmitor) i Midžoru (Stara planina), išao po besputnom kraškom kamenjaru

Na tim putovanjima, koja je uvek preduzimao sa ushićenjem i strašću radoznalog istraživača, bivao je i u velikim neprilikama i u životnoj opasnosti. Tokom puta po Hercegovini, u leto 1908, posle austrougarske aneksije srpskih zemalja preko Drine, iako sa odobrenjem i preporukama iz samog Beča, već na mostarskoj železničkoj stanici doživeo je nečuveno šikaniranje generalštabnih oficira (pregled beležnica, filmskih snimaka, topografskih karata). Put je nastavio uz jaku vojničku pratnju. U Trebinju je ponovo bio grubo pretresan, oduzeti su mu bili i karte, i beležnice, pregledani filmovi, a vojna straža ispred hotela u kome je odseo svu noć je dizala takvu buku da sa saputnicima sna ne bi imao. Erdeljanović je kasnije ispričao i da je sutradan, dok su posmatrali kraške pojave, neko namerno na njih pucao, meci su im preleteli tik iznad glava. Ova hajka na Cvijića izazvala je diplomatski skandal, pa ju je i austrijski poslanik u Beogradu, za nas zloglasni Forgač, morao osuditi.

I kada je potom prešao u Crnu Goru da bi izmerio dubine Skadarskog jezera i ustanovio reljef jezerskog dna (za ovu svrhu knjaz Nikola mu je bio ustupio petrolejski brodić), otkriće “najprostranije kriptodepresije” na Balkanu umalo nije platio glavom. Dok je istraživao zaliv Hutsko blato na njega su pucali Arbanasi iz plemena Kastrati. Pred pretnjom smrću prekinuo dalja ispitivanja.

Cvijićeva etnografska karta Balkana

Tokom istraživanja Rile, početkom leta 1896, doživeo je nesreću u kojoj je samo Božjim čudom ostao živ. Cvijićeva supruga Ljubica kaže u Dnevniku da je njena zabeleška o tome izašla u “Politici” 20. januara 1927. godine. U Arhivu SANU (br. 14.460-III-A-b-7) naišli smo na nepotpisanu zabelešku o toj ekskurziji i samom događaju. Iz nje se vidi da on nije putovao na Rilu, tada, sa Georgijem Zlatarskim, kako navodi M. Vasović, koji i ne pominje Cvijićev pad, već povredu koju je doživeo 1890. i zbog koje je “morao da prekine putovanje” (1994:37). Iz zabeleške se ne da zaključiti da je Cvijić te godine bio na ovoj planini (tih godina je na studijama u Beču), već se u prvoj rečenici kaže da je on još 1894. rešio da “prouči Rilu, najvišu planinsku masu Balkanskog poluostrva, na kojoj, držao je, mora biti tragova starije glacijacije”. On je godinu ranije boravio u Sofiji s pirotskim profesorom Cvetkom Petkovićem i tom prilikom saznao od prof. Zlatarskog šta je potrebno za putovanje po Bugarskoj. Na Rilu je krenuo iz Sofije u pratnji novinara Daskalova i profesora J. Ilkova sa Vojne akademije, a u Samokovu im se pridružio profesor botanike tamošnje gimnazije Velčev. S njima je obišao celu Rilu, penjao se na Musalu i još neke najviše vrhove ove planine.

Nesreća se dogodila kada su se od Rilskog manastira popeli na visoki greben Pašanica odakle su pod sobom ugledali u velikoj dubini Sedam jezera ili Ediđol. Cvijić je odmah video da su oni sa glacijalnog stanovišta “najinteresantniji deo Rile i još istog dana je naumio da siđe do njih iako je podne bilo uveliko prevalilo”. Prema zabelešci, koja je morala nastati na osnovu njegovog kazivanja, ostavio je konje i vođe sa svim prtljagom i počeo silaziti prema jezerima. Do njih je trebalo poprečke preći preko jedne velike snežnice ili prespe koja je ispunjavala dolinu između dva rta a dole dopirala do najvišeg jezera. Bila je znatne širine presvučena na površini ledenom korom u kojoj se zamrzla sitna parčad od stena, a negde i veći komadi. Iz ekskurzija po Alpima znao je da je opasno ići po takvom cirku. Cvijić je išao napred i čekićem kopao rupe kao postopice, a za njim ostali članovi ekspedicije. Posle dva sata ovakvog silaženja uvideli su da nisu odmakli ni do polovine prespe. U zabelešci se zatim navodi: “Cvijiću se učinilo da će ostatak prespe s pažnjom moći preći bez velike opasnosti. Prestao je zakopavati rupe i pošao po zaleđenoj površini snežnice na drugu stranu da se dohvati stenovitog rta. Ali posle nekoliko koraka, isklizne i počne se velikom brzinom kotrljati niz prespu prema jezeru. Sećao se samo toga da je pazio koliko je mogao da glavom ne udari o blokove zaleđenih stena na površini”. Manja parčad stena sekla su mu ruke i ostavila trajne ožiljke. I najednom je pao u neku rupu (zabeleška daje i Cvijićevo objašnjenje kako je ona nastala).

U nastavku kazivanja čitamo: “Dole je ispod snega tekao snežnički potok. Cvijić je bio onesvešćen, ali ne potpuno, jer je čuo zapomaganje svojih saputnika koji su mislili da je poginuo udarivši o stenu. Padalo im je naročito teško što bi moglo izgledati kao da su ga oni gurnuli. Osvestivši se posle nekog vremena, izađe iz rupe i siđe do jezera gde se počne umivati, (i) to s velikom radošću spaze njegovi bugarski saputnici. Ali mu nisu mogli pomoći. Noć se približavala, on je ostao dole kod jezera na visini oko 2.250 metara a oni gore 6 do 7 stotina metara više, zajedno sa konjima i prtljagom”.

Cvijić je tu celu noć proveo pokraj jezera “bez igde ičega, čak i bez vatre” jer je bio u zoni gde nema nikakvog drveta” osim kleke”. Čim je zora zarudela, njegovi saputnici su sišli do jezera, proučili ih i istog dana posle podne ispeli se na “polaznu tačku”.

Ovaj događaj, koliko se Cvijić sećao, stoji kao napomena na kraju rukopisa, prof. Ilkov opisao je u jednom radu koji je štampan u Sborniku , a novinar Daskalov napisao pesmu i objavio u sofijskoj Misli .

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"