OSVAJANJE SVEMIRA

S. Đurić

Misija „Cassini“

Lov na tragove života na Enceladusu

Dok se Cassini priprema za opasno konačno poniranje u Saturn iduće godine, nauč nici su se sastali u Boulderu (Kolorado, SAD) da razmotre kako bi misija mogla dalje da teče. Enceladus, ispod svoje ledene površine, ima ogroman okean, a pukotine na toj površini izbacuju vodene ledenice u vasionu. Te ledenice neprestalno dodaju ledenu masu jednom od Saturnovih prstenova i Cassini ne može da ih testira. Njegovi instrumenti nisu dovoljno osetljivi da bi mogli da analiziraju tu vodu jer, kada je vasionski brod konstruisan, niko nije znao za postojanje ledenica.
“Ovo je dobar primer zašto je teško osmisliti vasionsku misiju“, kaže Alexis Bouquet (doktorant Istra živačkog instituta u San Antoniju, SAD). „Po definiciji, idemo ka nekom telu o kojem ne znamo baš mnogo. Stoga uvek doživljavamo iznenađenja“.
Dok je Cassini proletao kroz ledenice Enceladusa vi še puta tokom proteklih 11 godina, njegovi istrumenti su bivali preplavljeni molekulima vodonika, koji su mogući dokaz o postojanju hidrotermalnih pukotina u okeanu. Ako se njihovo postojanje potvrdi, te pukotine bi mogle značajno da ukažu na postojanje života ispod leda.

Bube na vetrobranu

Nije, međutim, jasno da li molekuli vodonika potiču sa Enceladusa ili sa samog Cassinija. I to zato što se ledena zrnca iz ledenica razbijaju u sudaru s instrumentima sonde, baš kao insekti koji se zaleću na vetrobran automobila. „Oni udaraju takvom brzinom da bi mogli da oštete vetrobran i stvore male kratere“, kaže Bouquet. To potom oslobađa titanijum koji prodire u instrumente Cassinija i vezuje za sebe kiseonik iz ledene vode čime se oslobađaju molekuli vodonika.
Na sastanku u Boulderu, Bouquet je predstavio kompjuterske simulacije koje koristi da bi izračunao koliko vode tamo stvarno postoji a koliku zbrku izazivaju sami instrumenti. Mada, priznao je, još nije došao do zaključka.
Da bi se stvari unapredile, buduća oprema za uzorke sa Enceladusa bi mogla da koristi zlatne senzore, koji ne bi reagovali na isti načini kao titanijumski. A mogla bi da se upotrebi i meka sunđerasta mre ža, slična onoj koja je razvijena za misiju „Stardust“ koja je 2006. uspešno uhvatila nekoliko zrnaca kosmičke prašine u međuzvezdanom prostoru.Mreža površine oko 12 cm2 bila bi dovoljno velika da uhvati nekoliko mikrograma ledene prašine, kaže Richard Mathies, hemičar (Berkley univerzitet, SAD).
To nije mnogo, ali laboratorijski instrument za analizu organske materije sa Enceladusa, koji su njegovi saradnici predstavili u Boulderu, mogao bi da nanjuši jedan organski molekul među milijardu drugih, kaže Mathies.

More ispod ledene kore

Samohodna oprema spuštena na površinu i posebno osmišljene bušilice bili bi u stanju da iz veće blizine sagledaju prostor ispod površine okeana. Međutim, da bi doprli do tog sloja morali bi ogromnom snagom da razbiju ili istope led, čime bi oštetili sve što eventualno živi u tom prostoru već pri samom pokušaju da to nešto pronađu. Testovi obavljeni na specijalno osmi šljenim instrumentima ukazuju da bi taj posao ipak mogao da se obavi posle udara 50.000 puta snažnijeg od sile Zemljine teže, što je veća sila od ma koje dosad korišćene.
Na ovom sastanku je Amanda Stockton (Instituta za tehnologiju, Džordžija, SAD) prikazala predlog ove zamisli koristeći optički instrument u središtu samohodne opreme, koji povećava verovatnoću preživljavanja udara.
Drugo, robotsko rešenje moglo bi da razbije i vi še od ledenih zrnaca. Predložena misija „Enceladus Explorer“ mogla bi da uspostavi robotičku bazu u blizini južnog pola tog meseca, gde se smatra da se ledenice formiraju. Robotska bušilica prozvana „ledena krtica“ bi istovremeno topila led i probijala se kroz njegove slojeve, dopirući do dubine od oko 100 do 200 m ispod zaleđene površine okeana.
Istraživači sa Univerziteta u Ahenu (Nemačka) saopštili su na istom sastanku da planiraju testiranje malog modela sonde u vakuumskoj komori pod simuliranim vasionskim uslovima.
I dok planiraju buduće misije, naučnici nastavljaju sa analizama dobijenih podataka sa Cassinija. Sonda ne samo da je uspešno obavila svoju misiju već je i otvorila vrata čitavoj armiji sondi koje će biti korišćene u okeanima van našeg solarnog sistema, navodi Angela Stickle (laboratorija za primenjenu fiziku Johns Hopkins univerziteta u Baltimoru, SAD).

Pripreme astronauta u vodi

S morskog dna na Mars Posada od 6 astronauta je 21. jula 2016. sletela u opremi za ronjenje u podvodni istraživački institut Aquarius Reef Base, koji se nalazi 19 m ispod površine mora na Floridi, u SAD. Misija je trajala 16 dana u okviru NASAinih operativnih misija u ekstremnoj životnoj sredini (NEEMO). Zadatak ekspedicije je isprobavanje uređaja i ve ština za buduće putovanje u svemir.
Od 2001, kada je NEEMO počeo da se realizuje, ovo je 21. misija po redu. Ovoga puta, komunikacija između posade i kontrole na Zemlji pokušava da imitira vezu izme đu Marsa i Zemlje (približno 15 minuta u svakom pravcu). Akvanauti nose esperimentalne slušalice mobiPV, koje putem „striminga“ šalju video nazad u bazu i omogućava im „hendsfri“ razgovor. U zbijenim prostorijama podvodne stanice uslovi su isti kao na svemirskoj letelici.
Sletanje su ometali jaki vetrovi čak tri puna dana. Posada je sa eksperimentom započela odmah. Prvog dana pod vodom, isproban je minijaturni uređaj za DNK sekvenciranje, za koje se NASA nada da će biti iskorišćen na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Ostali medicinski eksperimenti obuhvataju tehnologiju koja bi mogla da regeneriše hromozomske telomere (telomer je kratki ponovljeni niz na kraju hromozoma) odgovorne za starenje, kao i telemedicinu za astronaute koji se nalaze daleko u kosmosu.
Akvanauti planiranju i da plivaju do baze Aquarius kako bi simulirali svemirsku šetnju i pilotirali podvodnim vozilima. Njihov prvi izazov je pravljenje uzgajališta korala za poboljšanje veština konstruisanja u uslovima male gravitacije.
Pored toga što je glavni cilj priprema za crvenu planetu, NEEMO 21 bi mogao da pomogne i prilikom drugih putovanja u svemir. Član posade Herve Stevenin, iz Evropske svemirske agencije, izjavio je da je ono što su naučnici saznali ovim eksperimentom u potpunosti primenljivo na pohode na Mesec s ljudskom posadom.

Da li velika crvena pega zagreva atmosferu Jupitera- Zagonetno žarište

Misteriozno žarište u gornjoj atmosferi Jupitera prouzrokovano je najpoznatijim obeležjem te planete: velika crvena pega, pojas masivnog olujnog vetra tri puta širi od Zemlje, zagreva atmosferu do temperatura za nekoliko stotina stepeni viših nego bilo gde na planeti. Naučnici su to otkrili nakon posmatranja Jupiterovog emitovanja infracrvene svetlosti, što im je omogućilo da izmere temperaturu.
Na velikim visinama, otprilike 800 km iznad vidljivih vrhova oblaka planete, temperature su bile mnogo veće od očekivanih zbog zagrevanja udaljenog Sunca. Velika crvena pega prvi put je zvanično zabeležena 1831.
godine. Međutim, italijanski astronom Đovani Kasini je davne 1665. identifikovao izvesnu „trajnu” pegu, tako da je možda u pitanju ista pojava. Ona se sastoji od sistema gasova koji se poput uragana kovitlwaju brzinama i do 685 km/h. Zbog svoje veličine, vetrovima je potrebno šest dana za završetak jednog obrtaja. Luk Mur sa Univerziteta u Bostonu, SAD, smatra da je velika crvena pega sjajan energetski izvor za zagrevanje gornje atmosfere Jupitera. Pri tome, on je naglasio i da ne postoje prethodni dokazi o stvarnom uticaju pege na temperature na visinama. Mur i njegove kolege su zaključili da velika crvena pega proizvodi „akustične talase“ energije, koji vibriraju u pravcu svoje putanje, poput zvučnih. Sličan uticaj ali na manjoj razini primećen je iznad planinskog venca Andi na našoj planeti.

S. Đurić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"