TEMA BROJA
S.Đ
Put u središte Zemlje / Na dubini od preko 600 km
Podzemni okeani
Voda je zarobljena u mineralu poznatom kao rigvudit (ringwoodite), oblik Mg2SiO4 nastao pri visokim temperaturama i pod velikim pritiskom, na dubini od oko 660 km ispod Zemljine kore, navode istraživači. Geofizičar Steve Jacobsen, sa Univerziteta Northwestern, u SAD, koautor je studije objavljene u časopisu Science. On kaže da ovo otkriće navodi na zaključak da Zemljina voda mož- da potiče iznutra i da je na površinu teraju geološke aktivnosti, što je u suprotnosti sa opšteprihvaćenim tumačenjem da su je donele ledene komete koje su udarale o Zemlju.
“Geološki procesi na Zemljinoj površini, poput zemljotresa ili erupcije vulkana, izraz su onog što se de- šava u unutrašnjosti Zemlje, daleko od naših očiju”, ka- že Jacobsen.„Mislim da konačno imamo dokaze za čitav ciklus kretanja vode na planeti, što može da pruži objašnjenje za postojanje ogromne količine vode u teč- nom stanju na površini naše za život podobne planete. Naučnici su decenijama tragali za tom dubinskom vodom, za karikom koja je nedostajala“. Jacobsen i njegovi kolege su prvi pružili održive dokaze o mogućem postojanju vode u Zemljinom omotaču.
Svoje otkriće su zasnovali na istraživanju prostrane podzemne oblasti koja se proteže duž većeg dela unutrašnjosti SAD. Ringvudit se ponaša kao sun- đer, zahvaljujući svojoj kristalnoj strukturi koja čini da privlači vodonik i na taj način može da zarobi vodu. Ako samo 1% težine stenovitog plašta koji se nalazi u prelaznoj zoni čini voda, to bi predstavljalo količinu tri puta veću od sve vode u našim okeanima, kaže Jacobsen. Njihova studija je koristila podatke iz mreže seizmometara USArray, koja pokriva čitavu teritoriju SAD i meri vibracije zemljotresa. 
Te podatke su kombinovali sa rezultatima laboratorijskih eksperimenata na stenama, koje je izveo Jacobsen, simulirajući uslove visokog pritiska kakav postoji na dubini od preko 600 km. Na taj način su pribavili dokaz da topljenje i pomeranje stena u prelaznoj zoni, stotine kilometara ispod površine, između gornjeg i donjeg plašta, rezultira procesom u kojem voda može da se sjedini sa mineralom i bude zarobljena u stenama.
Ovo otkriće je od izuzetne važnosti jer se do sada smatralo da se većina procesa topljenja u plaštu odvija na daleko plićoj udaljenosti od oko 80 km ispod površine Zemlje. Jacobsen je za časopis New Scientist rekao da skrivena voda možda funkcioniše i kao amortizer za okeane na površini, što bi moglo da objasni zašto su oni zadržali istu veličinu tokom miliona godina. „Da se (zarobljena voda) ne nalazi tamo dole, ona bi bila na površini Zemlje i vrhovi planina bi bili možda jedino kopno koje viri iz vode“, rekao je on.
|
SA DNA OKEANA KA DUBINAMA PLANETE
Naučnici se spremaju da po prvi put pokušaju da dopru do sloja koji se nalazi ispod Zemljine kore, i to bušenjem dna Indijskog okeana. Želja im je da uzmu uzorak stene iz plašta planete - iz njene duboke unutrašnjosti. Istraživači se nadaju da će tim postupkom biti u prilici da provere pretpostavke o materiji od koje se sastoji i sama kora. Verovatno će biti potrebno nekoliko godina da se probiju predviđenih 5-5,5 km. Kontinentalna kora može da ima debljinu do 10 km. Kora na dnu okeana je daleko tanja. Tome valja dodati i 700 m vode između dna okeana i broda Joides Resolution (JR) sa kog se vrši bušenje. „Mislimo da će to iziskivati slanje tri ekspedicije“, ističu geolozi sa Univerziteta u Kardifu.
„Naučni pristup je potvrđen i zasad raspolažemo finansijskim sredstvima za prvo dvomesečno istraživanje. Ali, biće neophodno da se vratimo i moguće je da nećemo obaviti ovaj zadatak pre 2020.“ Ovaj projekat, koji se realizuje pod pokroviteljstvom Međunarodnog programa za istraživanje okeana (IODP), omogućiće naučnicima pristup sloju svežeg, nepromenjenog peridotita - stene bogate olivinskim (mešavina magnezijuma, gvožđa i silicijuma) mineralima koji, zbog dimenzija plašta, čine osnovnu materiju unutrašnjosti naše planete. I taj cilj je sam po sebi vredan truda. Međutim, kako budu prodirali u dubinu, istraživači će proveravati postojeće teorijske modele formiranja kore, njenog sastava i uspostavljanja.
Prof. MacLeod, iz Kardifa, posebno je zainteresovan za testiranje uzoraka is tzv. Moho graničnog sloja. Reč je o stručnjacima poznatom „diskontinuitetu“ u kom seizmički talasi iznenada menjaju brzinu. Udžbeničko tumačenje je da Moho čini prelaznu liniju između kore i plašta, granicu između nama poznatih površinskih magmatskih stena - poput granita, bazalta i gabro stena - i peridotita iz unutrašnjih slojeva. Ali prof. MacLeod smatra da je moguće da, na nekim mestima, diskontinuitet istovremeno može da ukaže na dubinu do koje je voda uspela da se probije u unutrašnjost peridotita i tako uticala na nastajanje drugačijih vrsta stena, poznatih kao serpentiniti
|
S.Đ
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
