PALEONTOLOGIJA

Dr Gordana Jovanović

Porodica Gryphaeidae

Đavolje kandže drevnog okeana

Od nastanka prvog života pa do današnjih dana smenjivali su se periodi sa različitim ulovima za život; bilo je i onih ekstremnih kada je život bio skoro nemoguć i koji su dovodili do do masovnih izumiranja. Posmatrani sa stanovišta nauke, pojedina razdoblja iz zemljine prošlosti su i dalje ostala jos uvek nerasvetljena. Masovna izumiranja su duboko uticala ne samo na nestanak mnogih vrsta, već i na promene u funkciji i strukturi ekosistema.

Jedna od ključnih promena u istoriji Zemlje dogodila se nakon masovnog permo-trijaskog izumiranja (pre oko 252,2 miliona godina), kada su arhosauromorfi (koji uključuju pretke krokodila, dinosauruse i ptice) postali dominantni kopneni kičmenjaci. U morskim sredinama događaj masovnog izumiranja je naročito pogodio sesilne organizme koji su imali jako kalcifikovan skelet, vodili nepokretan način života i hranili se filtriranjem hranljivih čestica iz suspenzije. Oni su pretrpeli veći stepen izumiranja nego drugi taksoni, što se na kraju trijasa više osetilo u tropskim oblastima, naročito na grebenima.
Neke grupe kao što su amoniti i konodonti su se relativno brzo oporavile nakon izumiranja, krajem perma. Ovo izumiranje naučnici često nazivaju i kriza biodiverziteta, ili vreme promena u fauni koja je živela na dnu mora. Umesto brahiopoda koji su obeležili paleozoik, u zajednicama morskog dna se, početkom mezozoika, razvijaju pretežno školjke. Srbija se nalazila na severozapadu Paleotetisa, na granici sa Pangeom. U trijaskim sedimentima su sačuvani mikrofosili, krinoidi, cefalopodi, a od organizama morskog dna se pojavljuju školjke iz rodova Halobia, Daonella, Pseudomonotis, Myophoria. Tek je sredinom jure došlo do oporavka života na grebenima, a školjke su zavladale dnom okeana. Među važnijim ubrajamo pripadnike familije Gryphaeidae koje danas služe kao opipljivi dokazi za nešto što se nekada spominjalo samo u legendama. Evolucija je kao prirodan proces omogućila nastanak ovih lepih, čudnih i interesantnih životnih oblika. Gryphaea pripada ostrejama (natfamilija Ostreacea), stanovnicima toplih, plitkih mora koji su opstali tokom veoma dugog vremenskog perioda. Ostreje nisu poznate iz perma, ali pošto su na spoljašnjoj strani ljuštura nekih trijaskih amonita nađene pričvršćene ljuštutre školjaka iz roda Liostrea, može se zaključiti da je  Gryphaea nastala od Liostrea još na početku mezozoika, najverovatnije na granici perma i trijasa. To znači da su se, nakon permskog masovnog izumiranja (pre oko 252 miliona godina), uspele vrlo brzo razviti, ali od još uvek nepoznatog pretka.
Razvoj Gryphaea je započeo u Velikoj Britaniji sa naglom pojavom malih primeraka Gryphaea arcuata u donjoj juri (na kraju hetanškog kata, da bi se završio na kraju plensbahskog kata). Vremenom su ljušture postajale sve veće pa su životinjama obezbeđivale bolju fizičku stabilnost u plitkim sredinama sa jakim talasima. Evolucija je bila usmerena na prilagođavanje životinje opuštenijem načinu života na muljevitim, ranojurskim morskim podlogama. U vodi je bilo dovoljno hrane, što je verovatno uticalo na razvoj velikih ljuštura.

Dobar primer za praćenje evolucije

Paleontološki podaci su od suštinskog značaja za proučavanje raznovrsnosti života i važnih makroevolucionih događaja, poznatih kao “eksplozivni” periodi evolucije i zračenja. Većina proučavanja se odnosi na taksonomsku raznovrsnost fosila. Međutim, dosta složeniji rad paleontologa je prepoznavanje varijacija kroz vreme i otkrivanje načina na koji su se određene grupe razvijale. Time su fosili postali deo sveobuhvatnih proučavanja evolucije, bez obzira što poštoje različita mišnjenja o validnosti izdvajanja fosilnih vrsta. U literaturi su navedeni dovoljno dobri primeri koji ispunjavaju sve uslove za proučavanja evolucije kao što su: veliki broj dobro očuvanih fosilizovanih životnih zajednica, zatim mogućnost biometrijskih analiza na velikom broju zajednica koje odgovaraju današnjim populacijama i omogućavaju procenu opsega varijacije, detaljne biostratigrafske analize u geološkim profilima koje omogućavaju korelacije na velikim područjima čak i uz postojanje hijatusa (prekidi u nizu nekih događaja, na primer prestanak taloženja sedimenata, erozija).
U sprezi sa biostratigrafijom, precizni geografski podaci mogu nam ukazati na ulogu i obim migracija fosilnih vrsta. Jurske školjke iz roda Gryphaea dosta dobro ispunjavaju ove uslove: sačuvan je veliki broj debelih kalcitskih ljuštutra, javljaju se na mnogim stratigrafskim nivoima, imaju i savremene predstavnike (Neopycnodonte i dr.), pronađene su na pet kontinenata u zajednicama sa amonitima zahvaljujući kojima su izdvojene vremenske jedinice (potkatovi, zone i podzone).

U fruškogorskom potoku

Ove školjke su česte na terenima Evrope (Engleska, Francuska, Poljska, Ruminija...). Kada su ovi organizmi pre oko 265 miliona godina bili živi, Stara planina i delovi istočne Srbije su bili pod vodama okeana, pa je širenje Gryphaea bilo dosta uspešno. Nađene su na nekoliko mesta: Senokos, Rosomača, Lukanja, Rgotoina, Bogorodica. U donjojurskim sedimentima Lukanje, grifeje su sačuvane u dva novoa: donji nivo sa brahiopodima i belemnitima, i gornji nivo sa belemnitima. Na terenima  istočne Srbije živele su Gryphaea cymbium i Gryphaea cf. arcuata. Iz sedimenata potoka Čerević, na Fruškoj gori, su već nekoliko decenija poznate Gryphaea vesicularis i Gryphaea cereviciana; međutim, fruškogorski sedimenti su kredne starosti, kada rod Gryphaea najverovatnije više nije ni postojao, a zamenili su ga Exogyra i Pycnodonte.

Paleontologija umesto magije

Proučavajući fosilne materijale, paleontolozi pokušavaju da naprave drvo života smatrajući da je tako na najjednostavniji način objašnjen razvoj života kroz vreme. Međutim, prikazani evolucioni odnosi među organizmima su najčešće odraz trenutnih zaključaka donetih na osnovu sakupljenih podataka. Ponekad postoje i sasvim suprotna mišljenja o tome kako bi se neki događaji ili bića trebali imenovati ili grupisati. Nije česta pojava da su se istim vrstama davala različita imena. Tako višestruki nazivi predstavljaju sinonime, a uvođenje novih klasifikacija najčešće nije olakšavalo rad paleontolozima. Za razliku od fosilnih, savremeni mekušci su bolje proučeni, a zbog različitih oblika i načina života mnogi su, pored latinskih, dobili i popularna, narodna imena. Današnji morski puž (latinski naziv Tonna galea) je, na primer, zbog bačvastog izgleda dobio ime puž Bačvaš, puž Haliotis tuberculata je zbog svog oblika poznatiji kao Petrovo uho. Puž sa latinskim nazivom Patela je dobio ime prilepak, pošto živi prilepljen za stenu na morskoj obali. U svetu biljaka, Harpagophytum procumbens je dobila naziv Đavolja kandža zbog oblika korena.
Za razliku od današnjih, za fosilne vrste se uglavnom vezuju samo latinski nazivi; retki su primeri fosila koje su pronašli meštani i dali im nazive. U zavisnosti od oblika fosila, nazive kao što su оkamenjeni jezik, okamenjena zmija i đavolje kandže, dobile su samo neke vrste fosila. Nalazi takvih fosila i tumačenje korena njihovih narodnih naziva spada u vrlo složene i uzbudljive trenutke rada paleontologa. Jedan od primera je izumrli rod Gryphea koji je, izgleda, zauzeo prvo mesto po pridavanju magijskih značenja kada je, pre nekoliko vekova, pronađen veliki broj njihovih ljuštura. Zbog njihovog zakrivljenog oblika ljušture koje su virile iz stene ili su na poprečnom preseku sa stenom podsećale na velike nokte, dobile su naziv Đavolje kandže ili Đavolji nokti.

Gryphaea su izumrle školjke jurskih mora koje su živele na plitkovodnom morskom dnu u velikim kolonijama. Imaju po obliku prepoznatljivu, čvrstu i debelu ljušturu, izgrađenu od kalcita. Vrh im je vrlo istaknut i povijen u jednoj ravni. Kompletni fosili se sastoje od dva sastavljena kapka: većeg, zakrivljenog u obliku “kandži”, i manjeg, ravnog u vidu "poklopca". Meki delovi životinje su smešteni u šupljinu između dva kapka, kao i kod današnjih ostreja. Veći kapak je ležao u mulju na dnu mora. Kapci su povezani bravom. Pod nazivom Đavolje kandže, Gryphaea arcuata i Gryphaea obliquata su najpoznatije vrste u Velikoj Britaniji.
Iako izgleda da je Gryphaea imala vrlo uspešan razvoj, vrhunac razvoja je bio samo privremen jer je, na kraju, usledilo izumiranje roda. Postoji mogućnost da je preveliko savijanje ljušture tome doprinelo. Tako jake i debele, skoro neprobrojne ljušture, učinile su da u evolutivnom smislu Gryphaea postane gubitnik. Opstale su one koje su vodile poreklo od vrsta sa ravnim ljušturama, kakvih je bilo i u mezozoiku.

Exogyra - ovnovski rog

Jedna druga školjka iz roda Exogyra takođe ima povijenu ljušturu, ali povijanje vrha levog kapka više podseća na povijanje kod gastropoda ili rogova ovna, pa je dobila popularni naziv Ovnovski rog. Pripada porodici Gryphaeidae, kao i rod Gryphaea, neke vrste roda Exogyra, takođe su dobile naziv Đavolje kandže.
Exogyra pripada izumrlim školjkama, po obliku ljušture je slična rodu Gryphaea. Veći levi donji kapak je zakrivljen do spiralno povijen, manji desni kapak je u vidu poklopca. Ima kljun ili vrh, jako zakrivljen na jednu stranu. Površina ljušture je skoro glatka i ukrašena samo sa rebrima. Donji kapak ima dva ligamentna žleba odvojena od grebena, gornji kapak ima jedan žleb. Položaj mišića koji privlači kapke (mišić aduktor) se nalazi u centralnom delu kapka, slično kao i kod Gryphaea i Crassostrea. Exogira je živela na čvrstim podlogama u toplim morima tokom perioda jure i krede. U krednim sedimentima Srbije su konstatovane Exogyra sinuate, Exogyra undata. Exogyra lacinata. Exogyra couloni, Exogyra crassinodosa.

Đavolje kandže danas?

Za razliku od predstavnika koji žive zariveni u podlogu i imaju simetrične ljušture, Gryphaea koja je živela na sedimentu je imala vrlo asimetričnu ljušturu i specifične životne navike. Nakon završetka planktonske faze njihovog životnog ciklusa, mlade forme su se nastanjivale na peskovitim ili muljevitim podlogama, a ne na vrhovima stena i grebena, kako to čine predstavnici ostreja ili današnjih Gryphaeidae (rod Neopycnodonte). Za većinu ostreja koje su se cementiranjem vezivale za podlogu, ovo ne bi bio dobar potez za opstanak. Ovakav način adaptacije bez pričvršćivanja bio bi smrtonosan, jer bi vremenom bile zatrpane sedimentom. Međutim, Gryphaea nije mogla da se kreće, ali je razvila debele i jako povijene ljušture koje su im, slično čamcu, omogućavale da “plutaju” na površini podloge. Uslovi tokom jure su bili optimalni za Gryphaea i podstakli su rast ljušture.

U gornjoj kredi je nastao kritičan period za evoluciju grifoidnih ostreja, kada je njihovo evoluciono zračenje bilo sve više pod uticajem i istovremenim zračenjem njihovih morskih predatora. Predstavnici jurskog roda Gryphaea su praktično bili preci krednih rodova Exogyra, Tekigriphaea i Pycnodonte i miocenskih Neopycnodonte. Bez obzira na njihovu magijsku vrednost Gryphaea imaju i evolucionu vrednost jer, sa aspekta evolucije, možemo reći da su neke grifeje uspele da prežive do danas. Posle izumiranja roda Gryphaea, neki drugi predstavnici grifoidnih ostreja su bili među najznačajnijim grupama morskih beskičmenjaka, u kasno krednom svetu okeana Tetisa. Velike površine severne Afrike, dela Azije i južne Evrope su bile plitkovodne morske sredine sa karbonatnom sedimentacijom i uslovima pogodnim za široku rasprostranjenost raznovrsnih morskih ekosistema nastanjenih mnogim vrstama ostreja. Pycnodonte (Costeina) costei je bila jedan od najrasprostranjenijih predstavnika potfamilije Pycnodonteinae. Slično grifejama, ovaj takson ima jako ispupčen levi kapak sa proširenim zadnjim delom, što ukazuje na to da je i ova vrsta nekada slobodno ležala na priobalnim mekim podlogama. Njena ljuštura se odlikuje morfološkom plastičnošću sa izuzetno promenljivim ukrasima na levom kapku.
Krajem krede, u evropskim morima je postojala i Pycnodonte (Phygraea) vesiculare, vrsta takođe promenljivog oblika ljušture. Razlikovale su se od lokaliteta do lokaliteta, a morfološke promene su mogle biti izazvane promenama paleosredine. Mnoge fosilne vrste ostreja su zbog toga izgledale kao različite vrste jer im je oblik ljuštura varirao i zavisio od oblika i tipa podloge. Oblici ljuštura današnjih vrsta takođe nisu primarni za određivanje, već se odredbe zasnivaju na položaju mekih delova tela (rektuma i srca).
I ako su ostreje usko povezane sa onima koje pripadaju Gryphaea, u pogledu ekologije su zauzimale drugačije ekološke niše. Jedan takav je Neopycnodonte cochlear, vrsta zapažena kao fosil u miocenu Paratetisa i pliocenu Mediterana, danas nastanjuje dublje delove Jadranskog mora. Svi živi predstavnici porodice Gryphaeidae uključujući i Neopicnodonte cochlear žive pričvršćeni su na čvrstim podlogama, što je uobičajeni način života ostreja, slično današnjim vrstama Crassostrea gigas i Ostrea edulis. Nedavno je pronađena i opisana jos jedna savremena vsta Neopycnodonte zibrowii, prilagođena životu u dubokovodnim sredinama, čak do 500 m.

Dr Gordana Jovanović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"