RAZVOJ PODMORNICA

Zoran Šević

Od prevrnutog čamca do snova Žila Verna

Himna ispod talasa

Morske i okeanske dubine još uvek su nepoznanica; čovečanstvo tek u poslednjih nekoliko godina pravi iskorak u pravcu njihovog istraživanja. U toku je veliki poduhvat skeniranja morskog i okeanskog dna, ali je taj proces, i pored tehnologije koja se koristi, izuzetno mukotrpan, skup i spor. Dubine su za čoveka oduvek bile misterija i tek razvojem nautike došlo je do pomaka, za šta je najviše zaslužno otkriće i upotreba podmornica.

Razvoj podmornice bio je veoma spor i odneo je mnogo ljudskih života, pa je u određenim periodima bio i zapostavljan kao nesiguran i pogibeljan. Prvi koji je napravio detaljne i održive planove za izgradnju podmornice, a time i postavio temelje razvoja, bio je britanski matematičar Vilijam Burn, daleke 1578. godine; ipak, prototip zasnovan na njegovim idejama uspeo da napravi tek holandski pronalazač Vilijam Drebel pola veka kasnije, po narudžbini britanskog kralja Džejmsa Prvog. Drebelova podmornica ili, bolje reći: prevrnuti drveni čamac prekriven kožom i namazan mašću, uspeo je da zadivi hiljade posmatrača duž reke Temze i zaroni na dubinu od 5 m. Pogon se bazirao na snazi 12 veslača; oni su mogli da ostanu pod vodom koliko bi i potrajao vazduh zarobljen u palubi. Ispod površine su je održavali tegovi, čijim odbacivanjem je plovilo isplivavalo.

Važan iskorak predstavljao je izum Dejvida Bušnela tokom rata za nezavisnost SAD-a, nazvan „kornjača“. To je bio oveći metalni rezervoar, koji je pedalama pokretao i ujedno upravljao kormilom samo jedan mornar, a balast od olova je omogućavao ovom nezgrapnom plovilu da bude uspravno na površini ili tik ispod nje. Nažalost, „kornjača“ je iskorišćena samo za vojne svrhe. Vojnik Ezra Li je ušao u istoriju kao prvi čovek koji je, 7. septembra 1776. godine, izvršio napad podmornicom na britanski brod „Igl“ usidren u Njujorškoj luci. Li nije uspeo da izvrši zadatak i prikači bombu na metu, ali je pokazao mogućnosti plovila kojim je upravljao te je dalji razvoj nastavljen.

U slavu cara

Prva modernija podmornica „Nautilus“, napravljena je 1800. godine, u potpunosti od metala. Izgrađena je u Francuskoj od strane američkog pronalazača Roberta Fultona. Imala je oblik cigarete i dužinu od 6,5 m. Pokretala su je četiri propelera kojima su obrtni moment davali mornari ručno, pokretanjem navoja u unutrašnjosti plovila. Na „Nautilus“ su bila ugrađena i jedra kako bi se mogao kretati i na površini, a pravi pomak su predstavljali rezervoari kompresovanog vazduha koji su mornari koristili za disanje. Iako je projekat napušten jer nije zadovoljio naručioca, doneo je veliku slavu njenom konstruktoru Fultonu, koji je rad uspešno nastavio u Americi.
Ignorišući što je 1850. umalo izgubio život u svom prvom projektu, Nemac Vilhelm Bauer je, pet godina kasnije, započeo pravu podmorničku revoluciju. Zahvaljujući novčanoj pomoći ruskog cara Aleksandra Drugog, on je napravio 15 m dugog „Morskog đavola“, podmornicu koja je mogla da preveze 12 članova posade u hermetički zatvorenom prostoru, koji je snabdevan vazduhom. Tu su bili i tankovi, pa je u potpunosti moglo da se kontroliše zaranjanje i izranjanje. Brod je zabeležio čak 130 uspešnih zarona zahvaljujući hidrauličnom pogonu, ali kome je impuls davala i dalje snaga mornara koji su ručno pokretali set zamajaca. Prilikom krunisanja cara Aleksandra Drugog, posadu „Morskog đavola“ činio je i manji pleh orkestar, tako da se prvi put u istoriji mogla čuti ruska himna ispod morskih talasa. Par godina posle potonuo je i izgubio mu se svaki trag.

Podvodni kovčeg

Najpoznatija podmornica tog perioda pod imenom „Hanli“, koja je dobila naziv po inženjeru Horasu Hanliju, proslavila se na vojnim zadacima. Sagrađena 1863. godine u Alabami, imala je posadu od 8 ljudi, od kojih je sedmoro ručnim zamajcima pokretalo propeler, dok je jedan član posade bio zadužen za upravljanje ali i upumpavanje vazduha kroz složen sistem cevi i ventila. Vojnici Konfederacije su je, u Građanskom ratu, koristili da bi probili pomorsku blokadu neprijatelja. U dva navrata je potonula, živote je izgubilo 13 mornara uključujući i konstruktora Hanlija, ali je vađena i ponovo upotrebljavana. Zbog toga je i dobila nadimak „Podvodni kovčeg“. Poručnik Konfederacije Džordž Dikson i posada sačinjena od dobrovoljaca 17. februara 1864. godine, izvršili su uspešan napad torpedom instaliranim na harpun na nosu podmornice i uništili su borbeni brod „Husatonik“. Međutim, usled neotklonjenog kvara na vazdušnoj ventilaciji i ventilima balasta, svi su se ugušili.

Najzad, sistem propulzije

Iste godine kada je Hanli završio misiju, francuski oficiri Simon Burže i Šarl Brun u svoju podmornicu „Ronilac“, stavili su pogon na kompresovani vazduh koji ide u klipni motor, kao i automatske balaste. „Ronilac“ je imao nekoliko uspešnih plovidbi, ali je projekat napušten zbog vrlo lošeg strukturnog dizajna i ograničene upotrebe vazduha. Nadograđen je francuskim plovilom „Gimnot“ 1888. godine, koje je prvo u istoriji b ilo pokretano električnom energijom.
Pošto je bio svedok smrti ronilaca davljenjem, španski političar i istraživač Narcis Monturiol odlučio je da 1867. sagradi podmornicu „Iktineo 2“, koja je prva koristila motorni pogon, a pritom imala i izuzetnu stabilnost zahvaljujući sistemu tegova i balast tankovima, koje su kontrolisale četiri pumpe pozicionirane u duplom dnu. Monturiol je uspeo da napravi i anaerobni motor koji je, posebnom hemijskom reakcijom, uspevao da proizvede i toplotu za proizvodnju pare koja je pokretala propeler, ali i vazduh neophodan za posadu i izranjanje. Ovaj sistem propulzije niko nije uspeo da iskopira sve do modernih vremena.
Sve navedene podmornice imale su ograničen vremenski rok zaranjanja i mogle su da izvršavaju svoje zadatke samo u blizini obale.

Vožnja po morskom dnu

Lejk je napravio „Argonauta“, 11 m dugo plovilo koje je pokretao benzinski motor snage 30 konjskih snaga. Zanimljivost su predstavljali točkovi koji su omogućavali posadi da „vozi“ plovilo po morskom dnu. Zbog upotrebe periskopa, ronilačke komore i plutajućeg creva za dotok vazduha, mahom je korišćen za spašavanje stvari i opreme iz potonulih brodova, ali je pravu prekretnicu predstavljalo putovanje od Norfolka, u Virdžiniji, do Sendi Huka, u državi Nju Džersi. Ono je imalo veliki odjek i obezbedilo je znatna finansijska sredstva za dalja istraživanja i napredak.
Kako to obično biva, dobri rezultati „Argonauta“ stigli su i do američke mornarice koja je 1900. godine, uz pomoć irskog izumitelja Džona Holanda, u svoj arsenal uvrstila 17 m dugu podmornicu nazvanu po svom graditelju. Bila je opremljena četvorocilindričnim benzinskim motorom za površinsku i elektromotorom snage 160 konja za tihu plovidbu ispod površine. Bila je naoružana jednim torpedom i  pneumatskim topom. mada nikada nije iskorišćena u borbi, utrla je put čitavom nizu podmornica koje su potom razvijane.
Mukotrpan i rizičan razvoj podmorničarstva dobija pravi vetar u leđa u 20. veku gde podmornice dobijaju i nuklearni pogon, dok se u 21. obaraju i rekordi koji su stotinama godina smatrani  nedostižnim. Tako je 7. maja ove godine penzionisani američki mornarički oficir, a sada istraživač, Viktor Veskovo, oborio rekord slavnog režisera Džejmsa Kamerona i svojim plovilom „DSV Limiting Factor“ dosegao dubinu od 10928 m.  
Veskovo je to uradio za potrebe snimanja dokumentarnog filma o pet najdubljih tačaka na Zemlji, a zaron je izvršen u Marijanskom procepu. Nažalost, čak i na toj dubini pronašao je plastičnu kesu i omote od čokoladica, pa se može desiti da razvoj podmornica ode i u smeru spašavanja mora i okeana od zagađenja.

Zoran Šević

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"