ИзборнA скупштинA САНУ

М. Рајковић

Академија са једним србистом

На Изборној скупштини САНУ, новембра минуле године, изабрано је 17 редовних, 22 дописна и пет иностраних чланова. Било је 55 кандидата, од којих су 33 предложени за дописне чланове. Дванаест их је остало испод црте. Сви предложени за редовне и иностране су изабрани. Гласови су бројани читавих пет сати што се у историји Академије никада раније није догодило. Оцене избора, као и предложених и изабраних кандидата су опречне. На једној страни су задовољство и похвале, а на другој незадовољство, аргументоване критике и забринутост.

Поводом одржаних избора, Извршни одбор САНУ је „са задовољством констатовао да су избори у чланство САНУ протекли у складу са правилима САНУ и да је исход избора веома позитиван, како у погледу броја новоизабраних чланова, тако и у погледу њихове структуре“. Ако је један од главних циљева током изборне процедуре био да се бар мало смањи бројчано заостајање одељења друштвених наука и уметности за природњачким, онда нема места самозадовољству чланова Извршног одбора јер тај главни циљ није оставрен. Или је то декларативно био главни циљ, а на делу нешто сасвим друго. И после ових избора, одељања језика и књижевности, историјских и друштвних наука и уметности остала су малобројнија од природњачких. То је последица премоћи природњака, која је, како каже академик Данило Баста, „толика да се без гласова чланова природњачких одељења не може изабрати ниједан нови члан у одељењима друштвених наука и уметности“. У интервјуу нашем магазину, прошлог лета,  то је истакао и сам председник Академије, и изразио уверење да ће се тај однос на овим изборима макар мало побољшати. До тог побољшања, међутим, није дошло.
Последњи избори су испунили само један циљ, а тај је да је за дописне чланове изабрано чак 13 жена. И да је повећан број чланова који долазе са Факултета драмских уметности. У Одељењу језика и књижевности, које међу лингвистима има само једног србисту, сва три новоизабрана члана су жене (једна је писац, друга етимолог, трећа историчар и теоретичар књижевности). Да је кандидован и изабран бар један лингвиста, мада би и за пет било посла... Ово одељење је, после академика Милке Ивић, изгубило три изузетна члана какви су били Милорад Радовановић, Иван Клајн и Предраг Пипер. Тај губитак није лако надокнадити. Део овог одељења, које је идентитетско и кичма Академије, које изучава српски језик, писмо, лексику, дијалекте, полако одумире.

Сама чињеница да је бројање гласова трајало пет сати, да су двојица лошијих кандидата у Одељењу друштвених наука добили минимум неопходних гласова, а да најбољи кандидат, социолог Слободан Антонић, није изабран, и чак по броју гласова прилично заостао за изабранима, довољно је да побуди сумњу у регуларност ових избора, што је у медијима већ наишло на критику. Нема сумње да ће се још дискутовати о неизбору С. Антонића и избору Милојка Арсића и две даме Мирјане Рашевић и Снежане Смедеревац у Одељењу друштвених наука. На претходним изборима ниједан од кандидата овог одељења није прошао, што се такође никада раније није десило, а сада је изгласано четворо, али се основно мерило избора - научно дело - код горе-поменутих доводи у питање и њихов избор сматра својеврсном подвалом Академије научној јавности.
Неизбор социолога Слободана Антонића, као и неизбор у Одељењу историјских наука ниједног правог историчара, изабрани су археолози (византологу Бојани Крсмановић је недостајао 1 глас, 55 од потребних 56), као и да међу кандидатима није било неких културној и научној јавности познатих имена, навело је академика Басту, водећу интелектуалну личност САНУ, на закључак да она данас „болује од неколико бољки које нагризају њен карактер и позив. Можда је најопаснија она која насрће на њен средишњи и свеодређујући атрибут - српска.  Треба ли било кога убеђивати да тај атрибут нипошто не значи скученост, затвореност, себељубље или одбојност према другости и другоме у науци и култури (...) Чему Академија без тог смера и задатка?“
Или као што пре много година потписнику ових редова рече један њен члан, физикохемичар: „Природно је да свака национална академија буде национална“.   
За дописног члана Одељења хемијских и биолошких наука изабран је др Игор А. Пашти (Сомбор, 1984), редовни професор Факултета за физичку хемију Универзитета у Београду. Један, али баш вредан.  Пример какав кандидат за члана Академије треба да буде. Пре дванаестак и више година Игор, тада најмлађи доцент на Београдском универзитету, био је први добитник Награде САНУ у области хемијских, биолошких и сродних наука. Био је на почетку научне каријере, која се интензивно развијала, да је за претекле године постигао импресивне научне резултате у истраживањима која су га афирмисала у свету, у областима графена и угљеничних материјала, композитних графена и неплатинастих елемената, металних електрокатализатора. Све што је постигао, постигао је у интервалу „краћем од једне трећине трајања просечне научне каријере, што документује високу радну енергију и стваралачку ефикасност“, како је у предлогу за избор написао његов Сомборац, академик Иван Гутман.

М. Рајковић

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"