IZUMI

Dubravka Marić

Stogodišnjica prvog srpskog patenta

Neznani ljudi za veliku istoriju

Na izložbi „Čuvari inovacija 100 godina od prvog srpskog patenta“, koja je do kraja marta otvorena u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu, prikazani su modeli i makete koji su napravljeni na osnovu prvih registrovanih prijava u tadašnjoj Upravi za zaštitu industrijske svojine.

Pre Prvog svetskog rata su srpski pronalazači, među kojima su najznačajniji Ljubomir Klerić, Kosta Milovanović Koka, Mihailo Petrović Alas i Vladimir Stanojević, svoje pronalaske mogli da registruju samo u inostranstvu. Tek posle 1920. godine stekli su se uslovi iz Člana 12. Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine iz 1883. čiji je potpisnik bila Kraljevina Srbija, o osnivanju specijalne službe za industrijsku svojinu. Današnji Zavod za intelektualnu svojinu formiran je pod nazivom Uprava za zaštitu industrijske svojine. Patenti koji su bili registrovani u svetu su od tada mogli da budu registrovani i kod nas.
Autori izložbe su Dušan Petrović i Saša Šepec, muzejski savetnici Muzeja nauke i tehnike. Izložbene modele izradio je dizajner, profesor Dejan Vračarević sa Akademije tehničkih strukovnih studija Politehnika i dugogodišnji saradnik Muzeja nauke i tehnike u oblasti restauracije i zaštite tehničkih eksponata. Prateći katalog ne samo što opisuje eksponate već i čitaoce upoznaje sa pojmovima, načinom na koji funkcioniše patentiranje, njegovim istorijatom u svetu i kod nas, ali i sa praksom i problemima u ovoj oblasti, čemu su svoj doprinos osim autora izložbe, dale i saradnice Zavoda za intelektualnu svojinu: Daniela Zlatić Šutić, Snežana Šarboh i Zorica Obradović.

Kazan, prvi registrovani izum

„Povod za izložbu jeste bila stogodišnjica Zavoda za intelektualnu svojinu, ali nas je te 2021. još uvek ometala pandemija a posle su došle hronološki aktuelnije izložbe. Pregledali smo prvih hiljadu rešenja i izabrali neka koja su nam se činila zanimljiva, tehnički moguća da se reše, tako da se pokrije što više aspekata društva iz tog perioda. Lajtmotiv ove izložbe je čuveni rakijski kazan novosadskog kazandžije Milana T. Jovanovića, koji je prvi registrovani patent u našem Zavodu. On je svoj ‚Stroj za pečenje rakije‘ registrovao 1909. u Pešti, u mađarskom Zavodu za industrijsku svojinu, koji je tada bio teritorijalno nadležan za Vojvodinu.

Milan Jovanović je rođen 1863. i poticao je iz porodice koja se nekoliko generacija, između ostalog, bavila i izradom kazana za pečenje rakije. Od rane mladosti je pokazivao sklonost ka novim rešenjima, što je uticalo na neka rešenja za kazan, pa je porodica Jovanović 1890. dobila pravo korišćenja, odnosno privilegiju na 15 godina da samo ona može da pravi određenu vrstu kazana. Što se tiče kazana iz 1909. godine, inovacija je bila poboljšana ergonomija samog kazana jer je Milan dodao polugu za lakše pražnjenje kazana po završetku pečenja. On je na izložbi u Češkom Strakoniću dobio medalju za zasluge na industrijskom polju, što je samo potvrdilo izuzetan kvalitet proizvoda ove porodice. Zanimljivo je da je proces pečenja rakije 2022. ušao na UNESKO-ovu listu nematerijalne baštine“, kaže Dušan Petrović, muzejski savetnik u Muzeju nauke i tehnike.
Prvih šest upisanih patenata preneti su iz stranih zavoda, a prvi koji je odobrila naša Uprava za zaštitu industrijske svojine bila je „Sama sebe ljuljajuća kolevka“, registrovana na ime Adema Subašića, sajdžije iz Sarajeva.
„Ova samoljuljajuća kolevka je zamišljena tako da ima kutiju u kojoj bi trebalo da se nalazi satni mehanizam. Izumitelj je mislio da će taj mehanizam omogućiti da se ljuljanje kolevke automatizuje. Međutim, prilikom pokušaja našeg dizajnera da oživi ovaj patent, sve je ostalo na maketi. Ispostavilo se da postoje ozbiljni mehanički problemi koji sprečavaju satni mehanizam da pokrene ljuljašku. U to vreme patenti nisu bili proveravani na međunarodnom nivou, pa se nije znalo da u Velikoj Britaniji već postoje samoljuljajuće kolevke, i to one koje rade.

Patentne prijave i danas prevashodno važe samo na teritoriji države u kojoj se patent registruje. Prvi patentni zavodi su nastali u prvoj polovini 19. veka, a najstariji su američki i francuski. Pre toga bi određena institucija ili vladar izdavali neku vrstu tapije ili monopola za ekskluzivnu proizvodnju ili korišćenje određenog proizvoda. U Evropi je u 19. veku postojao uticajan pokret za ukidanje patentiranja, sa idejom da se dopusti da upravo tržište reguliše inovaciju i da je podstiče. Iza zamisli o patentiranju je od početka stajala ideja da se podstaknu proizvodnja i privredni život. Tada se otkrilo da kapitalizam može da se ubrzano razvija upravo na bazi tehničkog razvoja i patenata“, ukazuje Saša Šepec, muzejski savetnik u Muzeju nauke i tehnike.
Posebna celina izložbe „Čuvari inovacija 100 godina od prvog srpskog patenta“, posvećena je eksponatima Muzeja nauke i tehnike, kao što su daljinar Mihaila Petrovića Alasa, koji je služio za korekciju artiljerijske vatre, aparat za grejanje vode na principu samovara dr Vladimira Stanojevića (u obliku makete), koji je u srpskoj vojsci korišćen za grejanje vode, zatim uređaj za bezbedno prenošenje briseva Ernesta Mislovicera u obliku više metalnih kanistera.

„Tačka nula momenta“

„Imamo aktivnu protezu za invalide sa natkolenom amputacijom, koju je patentirao  akademik Miomir Vukobratović sa timom istraživača na Institutu ‚Mihajlo Pupin‘, koja omogućava horizontalno kretanje i kretanje uz i niz stepenice ili po neravnom terenu, a u Zavodu za intelektualnu svojinu je registrovana 1997. Ona ima mikroprocesore, senzore -  sve što je potrebno da bi se određivali tačni uglovi prilikom hodanja: položaj stopala, položaj kolena, dužina i frekvencija koraka, što je čini veoma sofisticiranim uređajem, mada ovde ne izgleda tako. Miomir Vukobratović je rodonačelnik robotike u Srbiji i veoma je poznat u svetskim razmerama. Čuvena je njegova teorija „tačka nula momenta“, na osnovu koje se zasniva hod današnjih bipedalnih robota. Ova proteza nije zaživela, verovatno zato što ju je vreme brzo pregazilo.

Najnovija su dva patenta inženjera Nevena Runjevca, koja se tiču pogona na čamcima. Reč je o pogonu prstenastog propelera pomoću zupčastog kaiša i radnog kola akcijske radne turbine. Za ove patente je dobio Zlatne medalje na Eureci 1994. u Briselu. To su rešenja koja omogućavaju lakše upravljanje čamcem: manje buke, manje vibracija, bolja ekološka svojstva, mogućnost korišćenja propelera kao kormila i slično. Održavanje patenta se plaća i Runjevac je to radio do 2009. kada je verovatno shvatio da njegovi patenti ipak neće zaživeti, a onda je porodica izvedeno rešenje poklonila Muzeju nauke i tehnike“, objašnjava Dušan Petrović.

Ko su oni koji smišljaju

Izložba je organizovana tako da pokrije više različitih oblasti: od domaćinstva (kazan, kolevka, lampa za kuvanje na špiritusu, zapušač za posudu sa katancem, kapica za fitilj na lampi, roštiljska rešetka sa pomičnim šipkama, motalica za duvan, mamuza za čizmu bez kaiša), preko sredstava za pisanje i štampanje (držalje za pero, sušilo za mastilo, patent-olovka, koverte, sistem za štampanje pomoću slogova), inovacija u oblasti saobraćaja (velosipedska kola, zakačaljka za povezivanje vagona, dubinomer), industrije (sprava za raspršivanje praškastog metala) i građevinarstva (malterski nosilac armature za tavanice od konopca, građevinski blok sa šupljinama koji se uklapa), sve do mernih instrumenata (levak sa zapušačem i mernom skalom, meridijanski sat, satni mehanizam za podlogom za brojeve za dvadesetčetvoročasovno očitavanje vremena).

„Interesovali su nas ti ‚mali ljudi‘ koji su smišljali nešto novo. Iza njih su u Zavodu ostale patentne prijave koje su nedavno digitalizovane, i mogu se pregledati na njihovom sajtu. U njima, na jednoj ili dve strane, imate vrlo svedene opise. Nismo želeli da pravimo nešto što bi bio prototip tog predmeta od kog bi moglo da se krene u neku vrstu proizvodnje. Patentna prijava se u ovim slučajevima sastoji od tekstualnog opisa o čemu je reč, šta je doprinos tog patenta i možda nekih tehničkih skica, uglavnom bez dimenzija. Za mnoge ne shvatamo kako bi radili prema originalnoj zamisli ali, pošto smo ih ‚oživeli‘, neko bi mogao da ima ideju o tome. Stvari bi bile jasnije da su u prijavi češće navođeni drugi podaci osim imena i eventualno mesta odakle je pronalazač. Tačno se vidi kada je neki patent razvio profesionalac, kao što je bio hemičar Svetozar Varićak, koji je osmislio spravu za prskanje praškastog metala, za koju smatramo da bi danas lako mogla da funkcioniše, baš kao i dva patenta iz oblasti građevinarstva. Najvažnije nam je bilo da imamo skicu ili crtež da bismo napravili vizuelno rešenje i da su to domaći izumitelji zato što većinu patenata iz prve i prvih godina uopšte imaju strane firme koje su, dolaskom na naše tržište, štitile sebe. Problem tadašnje i današnje privrede u Srbiji i jeste što naša preduzeća retko registruju patente“, ocenjuje Saša Šepec.

Jedan od ondašnjih preduzetnika, građevinski preduzimač Božidar Jurdana, prijavio je pronalazak za koji nije jasno da li mu je uopšte bio potreban na poslu, a to je časovnik na kome se očitava dvadesetčetvoročasovno vreme. To je uradio tako što je ciferblat (podlogu sa brojevima za časovnik) dizajnirao tako da bude sa belim i crnim slovima, gde je pravilo da kada je dan - vreme se čita sa belog polja, a ako je noć - očitava se sa crnog polja. Jurdana je ponudio i nekoliko vizuelno različitih rešenja, koja su prikazana na izložbi. Dakle, eto nečeg vanvremenskog, korisnog i lepog, što bi mnogi rado imali u svojoj kući.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"