KLIMATSKE PROMENE
G. Tomljenović
Kako spustiti temperaturu Zemlje?
Na pragu ekološke uzbune
Godina koja je za nama i zvanično je najtoplija od kad je, sredinom 19. veka, započeto beleženje temperature, i prva je kalendarska godina u kojoj su globalne temperature za 1,5°C premašile temperature iz predindustrijskog vremena. Zagrevanje planete neće prestati dok se ne postigne nulta emisija gasova staklene bašte, te je jasno da potreba čovečanstva da se smanje efekti tog fenomena nikad nije bila hitnija
Briga o zdravlju životne sredine i mere za njenu zaštitu nisu izum modernog vremena. Još su drevni Rimljani zakonskom regulativom štitili svoje vodosnabdevanje, a među prve ekološke zakone koje beleži istorija ubraja se i zabrana loženja uglja kojom je engleski kralj Edvard I, 1306. godine, pokušao da spreči zagađenje vazduha. Uprkos tome, sa industrijskom revolucijom, eksplozijom globalnog saobraćaja i drugim savremenim tehnološkim unapređenjima života i rada, ekološki problemi su toliko narasli da su nas posledična emisija ugljen-dioksida i efekat “staklene baste”, koji već decenija opasno pregrevaju planetu, doveli do ivice ekološkog kolapsa.
Godina koja je za nama, 2024, i zvanično je bila najtoplija od kada je, sredinom 19. veka (1850. godine) započeto beleženje temperature, i prva je kalendarska godina u kojoj su globalne temperature za 1,5°C premašile temperature iz predindustrijskog vremena. Prema podacima evropske Kopernik službe za klimatske promene (Copernicus Climate Change Service), programa Evropske unije za posmatranje Zemlje, u 2024. godini su zabeležene globalne temperature bez presedana, i to nakon izuzetno tople 2023, koja je i sama bila rekodna. Globalna prosečna temperatura je 22. jula prošle godine bila 17,16°C, što je rekordna cifra. Pritom su oboreni i drugi klimatski globalni rekordi - po nivou gasova staklene bašte, temperaturama površine mora, kao i po atmosferskoj vlažnosti, što je doprinelo ekstremnim događajima kao što su poplave, dugi toplotni talasi i šumski požari.
Kopernik služba je ove nalaze najavila još pre nekoliko meseci, na novembarskom UN Klimatskom samitu COP 29, u Azerbejdžanu, dok se zvanično objavljivanje podataka za 2024. godinu, početkom januara, poklopilo sa katastrofalnim požarima koji su zahvatili Los Anđeles, u Kaliforniji. Nema sumnje da su ovu katastrofu u SAD pogoršale upravo klimatske promene.
NEPREDVIDIVI EL NINJO |
Prirodni faktori, uključujući i jak El Ninjo, takođe su doprineli porastu temperatura u 2024. godini. El Ninjo je klimatski fenomen koji utiče na vremenske prilike na globalnom nivou, a karakteriše ga zagrevanje površinskih voda u centralnom i istočnom Tihom okeanu. Deo je ciklusa El Ninjo - Južna oscilacije (ENSO), koji ima tri faze: El Ninjo (toplu fazu), La Ninju (hladnu fazu), i neutralnu fazu.
Veoma uticajni El Ninjo može da poveća globalne prosečne temperature i da u nekim delovima sveta izazove ekstremne vremenske događaje. Dok su ove prirodne fluktuacije, tokom prošle godine, dovele do pojačanja klimatskih promena izazvanih ljudskim delovanjem, ima godina u kojima one utiču na hlađenje Zemlje, potencijalno smanjujući uočeno povećanje temperature u određenoj godini. Godina 2025. verovatno neće biti tako vrela kao 2024, jer je El Ninjo prošao, ali Zemlja će, na žalost, i dalje doživljavati rekordno visoke globalne temperature, još narednih nekoliko decenija. Ovo je razlog više da čovečanstvo brže krene u dekarbonizaciji privrede, s obzirom na to da još nije (pre)kasno da se promeni dugoročna putanja Zemljine klime. |
Pariski ugovor i obećanja
Od kasnih 1970-ih godina, globalno zagrevanje se u proseku povećavalo za oko 0,2°C po deceniji. Pored ovog trenda, uvek postoje i prirodne fluktuacije godišnjih globalnih temperatura, od godine do godine, do oko 0,3°C. Tokom ovog višedecenijskog perioda dogodilo se, takođe, i nekoliko relativno jakih okeanskih El Ninja, što je imalo za rezultat nizanje parova uzastopnih godina koje su za svoje vreme bile najtoplije u istoriji. Najnovije takve godine su 2023. i 2024.
Naučnici su saglasni da ekstremne globalne toplotne talase prvenstveno uzrokuju emisije gasova “staklene baste” (greenhouse) koji su posledica sagorevanja fosilnih goriva, kao i različitih poljoprivrednih i industrijskih procesa. Globalno zagađenje tim gasovima - ugljen-dioksidom, metanom i azot-oksidom - dostižu rekordne nivoe 2023. (SAD su drugi najveći emiteri gasova staklene bašte na svetu, posle Kine).
Zagrevanje planete neće prestati dok se ne postigne nulta emisija tih gasova. Imajući u vidu da i podaci Kopernika potvrđuju da ubrzane uticaje klimatskih promena uzrokuje ljudsko delovanje, jasno je da potreba čovečanstva za smanjenjem efekata staklene bašte nikada nije bila hitnija.
Ograničavanje globalnog porasta temperature na znatno ispod 2 stepena Celzijusa, uz nastojanje da se to povećanje zapravo ograniči na 1,5 stepeni (iznad predindustrijskog nivoa), ključna je tema i cilj Pariskog sporazuma iz 2015. godine, inače prvog sveobuhvatnog međunarodnog dogovora koji treba da obezbedi ublažavanje klimatskih promena. Pariski sporazum je, takođe, pakt koji je deo Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, donete 1992. godine, na Samitu o Zemlji, u Rio de Žaneiru (u Brazilu).
OČEKIVANJA U 2025, I DALJE? |
Nedavna prognoza britanskog Met Office-a ukazuje da bi 2025. godina mogla da bude treća, ili čak druga najtoplija godina na svetu. Protekla godina je već ispunila predviđanja Svetske meteorološke organizacije (SMO) za period 2024-2028, objavljena u junu 2024, da će najmanje jedna godina između 2024. i 2028. biti za više od 1,5°C iznad preindustrijskog nivoa. Izveštaj SMO ukazuje da bi jedna godina u tom periodu mogla da dostigne čak 1,9°C iznad nivoa iz 1850-1900. godine, kao i da postoji 47 odsto rizika da će petogodišnji prosek premašiti prag od 1,5°C.
Istraživači naglašavaju da ima jedna veoma važna stvar koju treba razumeti o klimatskim promenama: količina gasova staklene bašte koje ljudi emituju tokom vremena, gotovo je proporcionalna porastu globalnih temperatura tokom istog perioda. Ta skoro linearna veza znači da svaka tona emisije gasova staklene bašte iz ljudske aktivnosti uzrokuje približno istu količinu globalnog zagrevanja. Dakle, što brže dekarbonizujemo globalnu ekonomiju, to pre možemo da zaustavimo globalno zagrevanje i da smanjimo njegovu štetu. |
Na Klimatskom samitu u prestonici Francuske 2015. godine, 195 zemalja potpisnica je obećalo da će „nastaviti napore“ da se dugoročno prosečno zagrevanje zadrži na ispod 1,5°C, i ta cifra je u međuvremenu postala merilo za procenu napretka ili zaostajanja u borbi protiv klimatskih promena. Naučnici kažu da je postizanje ambicioznijeg cilja od 1,5°C ključno, jer prelazak tog praga nosi rizik katastrofalnih uticaja klimatskih promena, kao što su još učestalije i teže suše, i toplotni talasi. Prema sporazumu, svaka nacija treba da osmisli nacionalni plan za smanjenje emisije gasova staklene baste - takozvani „nacionalno utvrđeni doprinos“ - kako bi pomogla u dostizanju globalnih temperaturnih ciljeva. Pritom je Pariski sporazum samo okvir i predložena struktura za preduzimanje akcija u okviru doprinosa pojedinačnih država, a ne zadato rešenje.
Iako je prekoračenje tog praga u 2024. na neki način prekretnica, treba napomenuti da prelazak nivoa od 1,5°C tokom jedne godine ne predstavlja i ukupan prelazak pariskog praga. Vremenske fluktuacije iz godine u godinu znače da, čak i ako se tokom jedne godine pređe prag od 1,5°C, dugoročni prosek može i dalje da bude ispod nominalnog cilja Pariskog sporazuma: trenutni dugoročni prosek je oko 1,3°C. Jasno je, međutim, da je prošla godina povećala nivo ekološke uzbune jer je prekoračenje granice sada neizbežno, te da se na planu odbrane mora učiniti mnogo više. Hitne akcije srazmerne ambicioznom pariskom cilju mogle bi da uspore stope zagrevanja i da pomere vreme prekoračenja opasne granice, i zato je njihovo sprovođenje sada važnije nego ikad.
Merenje zagrevanja, toplotna ostrva…
Procena globalne prosečne temperature je složen proces koji uključuje prikupljanje i analizu podataka o temperaturi iz različitih izvora širom sveta. Podaci se prikupljaju iz hiljada meteoroloških stanica na kopnu, kao i okeanskih plutača i brodova koji mere temperature površine mora; sateliti opremljeni infracrvenim i mikrotalasnim radiometrima mere temperature nad kopnom i morem, obezbeđujući sveobuhvatan pogled na površinu Zemlje, a koriste se i istorijski podaci, ne samo iz istorijskih dokumenata već i iz prirode (prstenovi drveća, ledena jezgra, korali).
Prikupljeni podaci se podvrgavaju rigoroznoj kontroli kvaliteta kako bi se otkrile i ispravile sve greške ili nedoslednosti. U obzir se uzimaju i prirodne varijacije temperature, a ukoliko ima lokacija sa nedostajućim podacima, oni se obračunavaju uz pomoć statističkih modela. Pokrivenost podacima nije ujednačena širom sveta, s obzirom na to da su okeani i polarna područja pokriveni manjim brojem posmatračkih stanica. Ali, uprkos toj neravnomernoj distribuciji podataka, prirodnoj temperaturnoj varijabilnosti ili efektima urbanih “toplotnih ostrva”, naučna zajednica je postigla značajan napredak u preciznoj proceni globalne prosečne temperature, pružajući ključne dokaze za razumevanje klimatskih promena.
Ima nekoliko organizacija širom sveta koje prikupljaju i analiziraju podatke o globalnoj temperaturi, uključujući američku Nacionalnu upravu za okeane i atmosferu (NOAA), Nacionalnu upravu za aeronautiku i svemir (NASA), britanski Met Office Hadlej centar, Japansku meteorološku agenciju (JMA) i evropski Kopernik. Metode analize podataka ponešto se razlikuju među ovim organizacijama, ali su njihovi rezultati procene globalne prosečne temperature uglavnom u saglasnosti.
Za izračunavanje porasta temperature i procenu promena izazvanih ekstremnim vremenskim događajima, naučnici u Koperniku koriste reanalizu (ponovno razmatranje). Reanaliza se obavlja u realnom vremenu, kombinovanjem različitih posmatranja (iz što je moguće više uglova i izvora) sa najsavremenijim modelom vremenske prognoze, kako bi se stvorila potpuna globalna klimatska slika tokom godine. Dobijeni skup podataka je jedan od ključnih alata koje naučnici koriste za proučavanje vremenskih uslova i klime.
DOSAD NAJTOPLIJI JANUAR |
Prema prvom februarskom izveštaju evropske Službe za praćenje klimatskih promena Kopernik, i januar je bio iznenađujuće topao mesec, čime je nastavljen niz rekordnih teperatura tokom poslednje dve godine, i to uprkos razvoju hladnijih La Ninja uslova na tropskom Pacifiku koji bi trebalo da snižavaju globalne temperature.
U poređenju sa januarskim prosekom u protekle tri decenije (od 1991. do 2020.), januar 2025. godine bio je topliji za 0,79 stepeni Celzijusa, sa prosečnom globalnom temperaturom vazduha od 13,23°C, što ga čini najtoplijim januarom u istoriji. U poređenju sa predindustrijskim vremenom, bio je 1,75°C topliji, i to kao 18. po redu u poslednjih 19 meseci u kojima je globalna prosečna temperatura vazduha bila za više od 1,5°C iznad predindustrijskog nivoa. |
Evropa, okeani, Arktik
Kad je o Starom kontinentu reč, 2024. je bila najtoplija godina u istoriji Evrope, sa prosečnom temperaturom od 10,69°C, za 0,28°C višom u odnosu na prethodnu najtopliju godinu - 2020. Ta temperatura je za 1,47°C iznad proseka za referentni period 1991-2020, i za 2,92°C iznad nivoa pre industrijalizacije (1850-1900). Prosečne temperature evropskog proleća (mart-maj) i leta (jun-avgust) bile su najviše zabeležene za godišnja doba, sa 1,50°C i 1,54°C iznad proseka 1991-2020.
Sve četiri evropske sezone bile su toplije od proseka. Proleće i leto bili su najtopliji zabeleženi, sa prolećem za 0,36°C toplijim od prethodnog najtoplijeg, 2014. godine, a letom za 0,20°C toplijim od prethodnog najtoplijeg, 2022. godine. Evropska zima (decembar 2023-februar 2024) bila je druga najtoplija u istoriji, sa temperatirom za 1,44°C višom od proseka 1991-2020, i 1,4°C hladnijom od one 2019/20, najtoplije evropske zime. Prosečna temperatura za evropsku jesen (od septembra do novembra) 2024. bila je treća najviša zabeležena, sa 1,25°C iznad proseka 1991-2020, za 0,21°C hladnija od najtoplije jeseni 2020. godine. Ovi podaci uglavnom su rezultat rekordnih temperatura 2023/2024. u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi; delovi Grčke i Balkana doživeli su požare koji su uništili velike površine borovih šuma, kao i brojne domove stanovnika našeg i susednih regiona.
S obzirom na to da je površina okeana/mora granica između okeana i atmosfere, temperatura površine mora (TPM) može da se koristi za razumevanje tokova energije između njih, pa samim tim i za razumevanje uloge okeana u oblikovanju vremenskih prilika i klime, i obrnuto. U većini okeanskih basena zabeleženi su TPM veće od prosečnih, dostižući rekordne vrednosti u severnom Atlantiku, zapadnom Pacifiku i Indijskom okeanu. Prosečna godišnja temperatura površine mora (van okeana koji okružuju polove) u 2024. je dostigla rekordnih 20,87°C, posebno u periodu od januara do juna 2024, nakon niza mesečnih rekorda koji su počeli u maju 2023. Od jula do decembra prošle godine, TPM je bila druga po redu najtoplija, posle 2023. godine.
STAKLENA BAŠTA I NESTANAK ŽIVIH VRSTA |
Pregrevanje planete je samo jedna od posledica zagađenja gasovima staklene bašte. Ono je takođe uzročnik rasta nivoa mora (koji preti obalskim ekosistemima i ljudskim zajednicama), ekstremnih vremenskih pojava (uragana, poplava, oluja), poremećaja ekosistema (nestajanja biljnih i životinjskih vrsta i gubitka biodiverziteta).
Rešavanje problema globalnog zagađenja gasovima staklene bašte zahteva hitnu akciju na globalnom nivou, a to pre svega uključuje prelazak na čistu energiju - napuštanje fosilnih goriva i ulaganje u obnovljive izvore energije (solarnu, energiju vetra, hidroenergiju). Neophodno je i poboljšanje energetske efikasnosti, zaštita šuma, razvoj održive poljoprivrede. Budućnost Zemlje zavisi od naše sposobnosti da ublažimo uticaje klimatskih promena - imperativ je da pojedinci, preduzeća i vlade preduzmu hitne mere za prelazak na budućnost sa niskim sadržajem ugljenika. |
Ukupna količina vode u atmosferi takođe je protekle godine dostigla rekordnu vrednost, za 4,9 odsto iznad proseka za period 1991–2020, znatno više nego u 2016. (3,4 odsto) i 2023. (3,3 odsto), godinama u kojima su zabeležene druga i treća najviša vrednost. Vodena para, naime, igra ključnu ulogu u klimatskom sistemu, jer značajno doprinosi prirodnom efektu staklene bašte na Zemlji. Za razliku od drugih gasova staklene bašte kao što su ugljen-dioksid i metan, koncentracija vodene pare nije direktan proizvod ljudskih aktivnosti, ali atmosfera koja se kontinuirano zagreva može da zadrži i više vodene pare, i to oko sedam odsto više za svaki dodatni stepen Celzijusa. Štaviše, veći sadržaj vodene pare dodatno pojačava zagrevanje atmosfere, što je proces poznat kao „feedback o temperaturi i vodenoj pari“. Povećana vlaga u atmosferi takođe povećava potencijal za ekstremne padavine i obezbeđuje energiju za intenzivnije tropske oluje.
Alarmantna je i činjenica da se Severni pol, Arktik, od 1979. godine naovamo, zagreva skoro četiri puta brže od prosečnog globalnog zagrevanja planete za taj period. Arhipelag Svalbard, smešten u blizini severoistočne obale Grenlanda, nalazi se na prvoj liniji ovih klimatskih promena i zagreva se i do sedam puta brže od ostatka sveta.
HIDROKLIMATSKI UDARI |
Posle niza sušnih godina, Kaliforniju (SAD) su u zimu 2022-23. pogodile rekordne padavine koje su planinske gradove zatrpale snegom, a doline kišama i otapanjem snega, pokrenuvši na stotine klizišta. Nakon druge izuzetno vlažne zime u južnim delovima SAD, koja je podsticala obilan rast trave i grmlja, 2024. je donela rekordno toplo leto i sada rekordno suv početak kišne sezone 2025, zajedno sa isušenom bujnom vegetacijom koja je nedavno izgorela u nizu šumskih požara. Kalifornija je, drugim rečima, imala dvostruko uvećan rizik od požara: zbog inicijalnih poplava koje su podstakle bujanje zapaljive trave i grmlja, a zatim ekstremnog isušivanja nabujalog rastinja.
Ovo je samo najnoviji primer takozvanih „hidroklimatskih udara“ - brzih smena između intenzivno vlažnog i opasno suvog vremena - koje su sve učestalije širom sveta.
Hidroklimatski udari učestaliji su zbog globalnog zagrevanja, i to stanje će se pogoršavati.
Globalni vremenski zapisi pokazuju da su hidroklimatski udari od sredine 20. veka učestaliji za 31 do 66 odsto. Isti konzervativni klimatski modeli predviđaju da će se hidroklimatski udari više nego udvostručiti ukoliko globalne temperature porastu za 3 stepena Celzijusa iznad predindustrijskih nivoa. |
G. Tomljenović
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
