PALEONTOLOGIJA

Dr Gordana Jovanović

Tužna sudbina školjki Congeria

Od vremena dinosaurusa i okeana Tetisa

Za jezera koja traju više od milion godina smatramo da su dugovečna. Ona nisu zanimljiva samo po načinu postanka već i po neverovatnom razvoju nekih grupa organizama. Najdugovečnije jezero u regionu bilo je bočatno jezero Panon (Panonsko jezero). Za predstavnike roda Congeria (familija Dreissenidae) koji su doživeli procvat u kasnom miocenu (panonu) ovog jezera se smatralo da su i izumrle do kraja miocena, sve dok u pećinama dinarskog karsta nisu pronađeni primerci živih kongerija. Očigledno je da je Congeria koja je provela nekoliko miliona godina u jezeru Panon uspela da poboljša svoju sposobnost adaptacije. Posle izumiranja mnogih vrsta, napokon je rod opstao u pećinskom okruženju. Krhka, mala pećinska školjka je postala izuzetno dugovečna;pojedinci žive duže od 50 godina, u odnosu na do 15 godina maksimalnog životnog veka drugih današnjih predstavnika familije Dreissenidae.

Do pre par godina je preovladavalo mišljenje da su najstariji predstavnici fosilnih školjaka Dreissenidae bili pripadnici roda Mytilopsis i da datiraju iz srednjeg eocena Evrope. Za rod Prodreissensia se smatralo da potiče iz eocena i oligocena Italije, a za ostale rodove da su se razvili u miocenu jezera Panon.
U vreme Tetisa, krajem krede (od cenomana do santona), zbog izuzetno visokog globalnog nivoa mora u Evropi su izuzetno retki fosili kontinentalnog porekla. Kad je u ugljonosnoj seriji gornje krede Austrije (lokalitet Tiefengraben) pronađen fragment ljušturice koja ima bravni aparat sličan Mytilpsis-u, ovaj rod je prepoznat kao jedan od najranijih poznatih predstavnika porodice Dreissenidae. Interesantno, fosil je sačuvan u mešovitoj zajednici bočatnih i nemorskih vodenih i kopnenih fosila: harofite, puževi, školjke, ostrakode, ribe, krokodili i dinosaurusi (teropoda).

Slatkovodna jezera pre jezera Panon

Nestankom Tetisa usled tektonskih pokreta, pre više od 30 miliona godina nastaje nekoliko velikih vodenih basena. Jedno od njih je Paratetis, veliko unutrašnje more koje se prostiralo od Francuske na zapadu do Aralskog jezera u Aziji na istoku.
Tokom ranog i ranog srednjeg miocena, na terenima Dinarida i Srbije, pre transgresije badenskog mora, ponegde i istovremeno sa početkom transgresije su postojala slatkovodna jezera. Badensko more, poznato i kao Panonsko more, odlikuje se tipičnim morskim uslovima - trajalo je skoro četiri miliona godina. Ovo more naučnici radije zovu Centralni Paratetis jer su vode Paratetisa preplavile Panonski basen. Ime Panon se odnosi na bočatno jezero koje ga je nasledilo. U drevnim slatkovodnim jezerima su živeli brojni mekusci, naročito puževi. Školjke su po broju rodova i vrsta bile manje zastupljene. Dominirale su Dreissenidae kao što su Illyricongeria, Trygonipraxis, Andrusoviconcha. Evolucija Dreissenidae bila je skromna tokom sarmata (interval od 12,65 do 11,6 miliona godina) i predstavljena je isključivo vrstama iz roda Mytilopsis.

Procvat familije Dreissenidae

Izumiranje vrsta je prirodni proces evolucije koji postoji od kako je nastao život na našoj planeti.  Izumrle su one vrste i grupe organizama koje nisu bile sposobne da svoj način života prilagode promenama prirodnog okruženja. Pojedine su u nekom vremenu dostigle procvat da bi nakon toga potpuno nestale kao što su vrste iz jezera Panon. Vode poreklo i iz morskih, ali i iz okolnih slatkovodnih sredina, što je doprinelo njihovoj ukupnoj visokoj raznovrsnosti.
Jezero je nastalo izolacijom od mora, pre 11,6 miliona godina, na granici sarmata i panona i trajalo je 9 miliona godina. Izolacija je dovela do formiranja bočatnog jezera kojem su naučnici dali naziv jezero Panon. Kao posledica izolacije i glacio-eustatičkog pada nivoa mora, dogodile su se promene u hidrološkom režimu, zbog čega je morska fauna skoro u potpunosti istrebljena. Samo je nekoliko morskih grupa mekušaca preživelo ove promene. Kao i u drugim drevnim i današnjim dugovečnim jezerima, prvobitno malo raznovrsna fauna razvila se u veliki broj srodnih endemskih vrsta. Dug životni vek jezera Panon je odigrao važnu ulogu u uspostavljanju tako visokog endemizma. I ako je familija Dreissenidae doživela izuzetnu evoluciju, povećanje raznolikosti nije bilo naglo već postepeno, tokom 9 miliona godina života jezera. Ova porodica školjaka je predstavljena fosilnim i današnjim, slatkovodnim i estuarskim vrstama među kojima su neke najpre bile opisane pod nazivom Congeria. Revizijom je ustanovljeno da postoji više rodova: Congeria, Rhombocongeria, Sinucongeria, Illyricocongeria, Andrusoviconcha, Dreissenomya, Mytilopsis, Prodreissensia, Rheodreissena, Trigonipraxis, Coelogonia. Porodicu savremenih Dreissenidae čine četiri roda: Dreissena i Mytilopsis sa invazivnim vrstama, južno-američka Rheodreissena i Congeria (pećinski stanovnik). Razlikuju se po obliku i strukturi ljušture, bravnog aparata i načinu razmnožavanja. Pretežno su živele na površini, pričvršćene za podlogu, izuzev izumrlog roda Dreissenomya koja se zakopavao u podlogu.

Zarobljene u stenama jezera Panon

Iako nam izgleda da je život u jezeru bio prilično udoban, u kasnom neogenu je Panonski basen u Srbiji i drugim zemljama srednje Evrope bio zatrpavan sedimentima koje su donosile reke sa Alpa i Karpata. Jezero se postepeno smanjivalo kako su sedimenti ispunjavali basen i njegovu severnu obalu pomerali ka jugu da bi, konačno, potpuno nestalo. Nakon ovog jezera postojala su slatkovodna Paludinska jezera koja još uvek nisu proučena.

U stenama panonske starosti je ostalo zarobljeno nekoliko stotina vrsta mekušaca, među kojima su predstavnici familije Dreissenidae bili vrlo raznovrsni. Masovne pojave ljušturica različitih grupa su zabeležene širom jezera Panon. Samo u Orešcu kod Smedereva je pronađeno više stotina primeraka Dreissena auricularis i Trigonipraxis triangularis. Prvi put su opisane nove podvrste Dreissena serbica serbica i Dreissena serbica oresacensis. U okolini Beograda (selo Beli Potok) živele su Trigonipraxis ungulacaprae, Andrusoviconcha balatonica, Mytilopsis trnskii, Andrusoviconcha vuki. Školjka Congeria rhomboidea je rasprostranjena u naslagama Srbije i susednih zemalja i njena evolucija je dobro proučena.  U jezeru se pojavila pre oko 8,5 miliona godina. Njen predak je Congeria praerhomboidea, prvi put otkrivena i opisana iz sedimenata Srbije. U odnosu na druge Dreissenidae koje su uglavnom male, u Karagači (Vrčin) je pronađena vrlo velika ljuštura Congeria subglobosa gigantica.  
Sve poznate današnje vrste i Dreissena i Mytilopsis žive u kolonijama, pričvršćene su bisusnim nitima za čvrstu podlogu na dnu vodenog basena ili za neki predmet, pa čak i za ljušturu mrtve školjke.  Kolonija austrijskog panonskog Mytilopsis spathulata je smeštena na kapku Congeria subglobosa ukazuje da su neki fosilni drajsenidi bili prilagođeni sličnom načinu života. Međutim, malo je verovatno da su neke krupne vrste kao što je Congeria subglobosa živele u kolonijama.

Spas u pećinama

Kongerija je do pre nekoliko decenija bila poznata samo po fosilima. Pretpostavljalo se da je izumrla pre nekoliko miliona godina sa nestankom Paratetisa. Živa vrsta Congeria kusceri je 1962. prvi put opisana i od tada pa do nedavno se smatrala jedinim tercijarnim (neogen/miocen) reliktom dinarskog karsta. Filogenetske analize su ipak pokazale da se ono što se smatralo jednom vrstom sastoji od tri slične vrste pa su, pored Congeria kusceri, izdvojene još dve pećinske vrste (Congeria mulaomerovici i Congeria jalzici).

Podzemne pećine nemaju svetlost a temperature su relativno konstantne. Ipak postoje neke sezonske varijacije, pa je prilagođavanje podzemnom načinu života dovelo do gubitka pigmentacije nežnih ljušturica Congeria. Životni uslovi u pećinama zavise od protoka vode sa površine. Vodostaj je promenljiv u pećinskim sistemima dinarskog krša, ali Congeria je pokazala izvanrednu adaptaciju i moze preživeti i do dva meseca izložena vazduhu, kada nivoi vode opadaju tokom sušne sezone. Pored ovih adaptacija, ekstremna dugovečnost je takođe odlika pećinskih Congeria. Linije rasta na njihovim ljušturama pokazuju da pojedinci mogu živeti duže od 50 godina. Dok su vrste roda Dreissena i Mytilopsis koje žive na površini vrlo uspešne i invazivne, za podzemne kongerije se predviđa da će biti izložene riziku od izumiranja bez obzira što su se vrlo dobro prilagodile promenljivim uslovima u pećini.
Najstariji fosili Dreissenidae verovatno potiču iz gornje krede Evrope, dok se u Novom svetu pojavljuju tek u kasnom oligocenu, što znači da je ova porodica evoluirala u Evropi pa se kasnije raspršila u Novi svet, gde su za sada poznati rodovi Mytilopsis i Rheodreissena. Nakon proučavanja velikog broja rodova i vrsta iz geološke prošlosti, ostaje nejasno da li su današnje tri vrste Congeria direktni potomci fosilnih Congeria ili predstavnici druge posebne neimenovane loze.

Dr Gordana Jovanović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"