TEMA BROJA

M. Rajković

Retke zemlje, rude i minerali / Mineralne sirovine Srbije i metalurgija

Duga tradicija bez strategije

- U ovom istom kabinetu (349/III  - nap. a.) - počinje priču o našoj temi prof. Željko Kamberović - sedeo je profesor za retke metale dr Bratimir Đurković, koji je napisao knjigu koju vidite na mom stolu, Metalurgija retkih metala, sa svojom suprugom Dragicom Đurković. Profesor Đurković je bio zamenik direktora Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju (IHTM). Tada su fakulteti i instituti radili zajedno, plan je bio ekstrakcija urana iz domaćih izvora, jer je to bila značajna tema u to vreme. Ozbiljno se radilo, a usput su se i neki važni tehnološki metali radili kao prioritet, na primer, germanijum, iz borskih sirovina. Mi smo, šezdesetih godina, proizveli nekoliko desetina kilgrama germanijuma, što danas izgleda fantastična količina.

Potom skreće našu pažnju na metaluršku tradiciju na tlu Srbije.
- Otkad se to proizvode metali na ovom području - pita se. Kao da je nama pitanje upućeno, odgovaram: “Od preistorijske Vinče”, setih se jednog razgovora sa arheologom Nikolom Tasićem i lokaliteta Belovode, u istočnoj Srbiji, odakle potiču i prvi metalni artefakti.  
- To znači 7000 godina, a to nije malo. Materijalni dokazi su na našoj strani, tehnološki su bili u domenu virtouza. Ne rudari nego baš oni koji su proizvodili metal, metalurzi. Bili su, dakle, proizvođači bakra i legura bakra, a to znači da su našli način da dobiju leguru bakra i dobiju upotrebni predmet. Dosta podataka ima sa lokaliteta Pločnik, u Toplici, čak i o keramici, nađen je običan lončić za topljenje.

Sto godina Tehnološkog fakulteta

Na njenom početku stoji prvo predavanje profesora Mihajla Raškovića, na Liceju, predavao je od 1853. Višesturko obrazovan, držao je i nastavu iz metalurške tehnologije. Metalurgija se docnije predavala u okviru Tehničkog fakulteta Velike škole, da bi 1925. godine bio osnovan Tehnološki fakultet, koji ove godine slavi stogodišnjicu osnivanja i univerzitetske nastave. Posle Drugog svetskog rata dodato je ono metalurški, imajući u vidu intenzivni razvoj teške industrije u zemlji u tom periodu. Šta mogu da kažem za te godine? TMF je mogao da upiše neograničen broj studenata. Vlada Srbije je plaćala fakultetu koliko god je mogao da iškoluje stručnog kadra. Metalurgija se kod nas još proučava u Boru, a proučavala se i u Kosovskoj Mitrovici, u Skoplju i Podgorici, i sve te studije je otvorio beogradski TMF. Sav zadatak sadašnjeg nastavničkog kadra je da održi tu bogatu tradiciju.

- Po sistematizaciji retke metale delimo na lake, teško topive, rasejane, retke zemlje i radioaktivne. To je najnormalnija podela svuda u svetu - kaže prof. Kamberović. - Zašto na kraju imamo radioaktivne elemente? Zbog urana i specijalnih drugih primena. Ovi retki metali su određivali prioritet tehnologija koje smo razvijali, poluprovodničku ili kosmičku, hteli smo i jednu i drugu. Bilo je tada nekog savremenog istraživačkog prostora i radilo se ozbiljno, imali smo i vežbe, i predmetnu nastavu. Mi smo na fakultetu bukvalno proizvodili poluprovodnički silicijum, gotovo fotonaponsku ćeliju, sa malo konfekcije. Ta inudstrija, koju smo tada imali, danas ne postoji. Promenila se struktura privrede, i to bi trebalo naročito istaći. Promenila se u smislu potreba, a i vlasničke strukture. Sada privredom rukovode centri korporacija koji su izvan naše zemlje - mi više ne utičemo na pravce istraživanja. Na žalost, mi smo doneli takve zakone.
Profesor to ilustruje na primeru kritičnih sirovina o kojima se toliko govori i piše. Ne samo u EU, i drugde u svetu, nego i kod nas.
- Mi smo doneli zakon: ako neko nađe geološkim istražnim postupkom određenu mineralnu sirovinu, ima pravo i da je eksploatiše. To je politika otvorenog tržišta prema svemu, jedan vid neoliberalnog kapitalizma, jer je velika geostrateška muka doći do tih sirovina. Postoji neravnoteža u raspodeli i istraživanja su drugačije organizovana. Nema više onoga što je ta istraživanja ranije odlikovalo – izvrsnost i relevantnost. Izvrsnost je kada ste kao naučnik-istraživač citirani i vaši radovi imaju snažan odjek u naučnoj i stručnoj javnosti. A šta je relevantnost za jednu malu državu kao što je Srbija? Da li se uklapamo u istraživačko područje EU? Verovatno da jer sun as oni prihvatili. Ali koliko istraživanja u Srbiji finansira neka jaka firma ili neka druga ekonomska sila? Ne mora to da bude konkretna firma, može da bude neka razvojna agencija, ili državna agencija. Vrlo malo. Istraživanja kod nas su retko gde prema planskoj proizvodnji i primeni ovakvih mineralnih sirovina.
Kad su retke zemlje i tehnološki metali u pitanju, to je strateško opredeljenje. Čak i afričke zemlje imaju u svojoj strategiji da se veći deo proizvodnje metala obavlja u tim zemljama (jedno je rudarenje, a drugo proizvodnja). To je esencijalno pitanje: da li hoćemo da izvozimo sirovinu ili hoćemo da proizvodimo nešto što je tehnološki proizvod?
Na opasku, imajući u vidu projekt Rio Tinta za kopanje litijuma u Jadru, da smo se opredelili za izvoz sirovine, veli, bez zadrške:

- Ne vidim da uopšte imamo strategiju. Strategija bi trebalo da bude utemeljena na pitanju gde završavamo? Proizvodnja jonsko-litijumskih baterija i električnih automobila je često pominjana. Vidimo da to nije baš tako lako objasniti.

Imamo određeni potencijal

Profesor Kamberović veli da je Srbija mala zemlja, ali je na Šangajskoj listi sada solidno procenjena. Međutim, postavlja sebi pitanje: da li je to realna procena, da li se to što imamo stvarno može upotrebiti?
- Evropska unija drugačije posmatra tehnološko-metaluršku moć jedne zemlje. To nije samo broj naučnih i stručnih radova i akademika. Ona naš potencijal procenjuje kroz odgovore na pitanja: koliko smo radili za privredu, gde su nam patenti, jesu li ti patenti negde primenjeni? Koliko smo novca zaradili od tog intelekta? Koliko imamo vrhunskih tehnoloških preduzeća? IT sektor jeste dobar, ali je on lagan i nije naš. Čitava ta kreativna industrija nije čvrsto naša, ona radi za druge, a i država ima od tog izvoza neke koristi. Kina je počela sa prljavim poslovima, da bi sada počela da bira. U svakom slučaju, obrazovanje nema alternativu, treba samo da obrazujemo, negujemo i čuvamo stručan kadar i da pokušavamo da one koji su najbolji zadržimo u zemlji. To je naša misija.
Ustanovljeno je da Srbija raspolaže sa najmanje desetak metala iz grupe kritičnih mineralnih sirovina (aluminijum, bakar, bizmut, elementi retkih zemalja, galijum, germanijum, kobalt, litijum, nikl, volfram) čiji su primarni izvori ležišta mineralnih sirovina, dok nagomilani rudarsko-industrijski otpad predstavlja sekundarne izvore. Profesor ne spori da imamo određeni potencijal:
- Da li je veliki? Rekao bih da nije. Ali može da bude, jer još nije sve istraženo. Dato je mnogo licenci za istraživanje i mnogi rudnici se tek otvaraju.
Proizvodnja bakra u Srbiji, koji se pola prerađuje a pola izvozi kao sirovina, je značajna za evropske okvire. Svi metali koji prate bakar su plemeniti metali. Zlato, srebro, platina i platinske sestre (iridijum, rodijum, paladijum, kadmijum). Sve ove metale možemo da dobijemo jer uvek idu sa platinom. Selen, telur i bizmut se takođe mogu dobiti iz bakra. Govorio sam napred o germanijumu koji je dobijan iz topioničkih prašina jer on se akumulira oko grama po toni prašine. A to je bila dovoljna količina da može da se u tom trenutku eksploatiše.

Olovo i cink su zajedničke rude i one uvek nose neke od ovih tehnoloških metala. Antimon ima veliki potencijal a trenutno se ne eksploatiše (Zajača kod Krupnja, Rajićeva gora na Kopaoniku, a pre rata je eksploatisan u Ivanjici, Krupnju i kopaoničkoj oblasti). Antimon je malo kompleksan za eksploataciju jer uvek ide sa arsenom, koji je toksičan, sa olovom. Može se nešto retkih metala dobiti i iz tih ruda. Možda je to onaj benefit na koji vlasnik tog rudnog bogatstva u početku i ne računa da ima. Na kraju čitavog procesa, on može da dobije indijum iz koncentrata cinka. Trepča i ostali proizvođači koncentrata cinka, poznato je, dobijali su indijum (u bivšoj državi industrijski je proizveden u Velesu) u desetinama kilograma. Tada se nismo bavili rafinacijom da bismo dobili proizvod koji je tehnološki spreman za dalju upotrebu. A indijum je starteški metal.
Rudnici olova i cinka u Trepči rade, ne radi samo kombinat koji je tu rudu prerađivao - napominje naš sagovornik i dodaje: - Pored olova i cinka imali smo ozbiljnu preradu nikla, a kobalt je uvek pratilac nikla, neophodan za sve ove tehnološke produkte. Nikla ima i na drugim mestima, ispitivane su 50-ih i 60-ih godina sve potencijalne lokacije da bi se znalo koliko su potentne za eksploataciju.
- Nikal je ostao za neka bolja vremena, zasad se ne eksploatiše, prisutan je u urbanim i relativno naseljenim regijama (Lipovac kod Vrnjačke Banje, okolina Trstenika, Mokra Gora, selo Ba podno Suvobora). U ovom slučaju mora se izabrati između rudnika ili poljoprivredne proizvodnje i turizma. Ne može biti i Vrnjačka Banja i rudnik. Kopaonička oblast ima bazalt, od koga se mogu isplesti keramička vlakna, odličan je za primenu. Bazalt je crna stena vulkanskog tipa, prosto je uzmete iz zemlje, pretopite i dobijete proizvod.
Drugi primer, Baljevac na Ibru. Ima odličnu tehnlogiju proizvodnje magnezijuma, u pitanju je francuska tehnologija. Na žalost, sada radi samo kao reciklažni centar, pretapaju se ostaci magnezijuma iz proizvodnog procesa, a nekada je proizvodio visoko čist magnezijum iz domaće rude dolomit, a rudnici su tu odmah pored topionice. Magnezijum je takođe vrlo kritičan element, i njega Evropa uvozi.
- Kod ove proizvodnje, moramo imati jeftinu energiju da bismo proizveli gotov proizvod. U Norveškoj, npr., sve je mnogo jeftinije nego u Srbiji jer nama električna energija dolazi većim delom iz termoelektrana koja nije čista energija. Kod proizvodnje metala se sve gleda, od toga gde je logistički topionica do energetskih potreba i tržišta, gde ćemo svoj finalni proizvod prodati. Nekada smo proizvodili aluminijum, sada je ta proizvodnja spala na glinicu (Zvornik). Neki od ovih retkih metala se nalaze u ostatku od luženja boksita, imamo na nekim lokacijama milione tona tih ostataka iz kojih je moguće dobiti izvesne količine retkih metala (titana, skandijuma i dr.) i neki naučnici se bave time. Ekstrakcija specifičnih metala je veoma zahtevna, počev od proceduralnih radnji. Obično se elaborat o njihovim rezervama odnosi na mineralnu sirovinu koja sadrži i druge retke metale. Postoje mesta gde se oni nalaze u grupi, Srbija takva nalazišta nema. Oni su u nas prateći elementi drugih osnovnih sirovina.

Sa zemljama BRIKS-a

Navodi primer kontroverznog litijuma, čija je ekstrakcija iz njegovih ruda vrlo zahtevna.
- Mineral jadarit je otkriven tako što je bušeno ležište borata. Otkrila ga je geolog prof. Milena Đorđević. Nalazi se u jednoj kompleksnoj steni, ima jalovinu koja je različita, ima čak i sulfide i neke elemente koji su retki na glinovitim zemljištima. To su karbonatno-glinovite stene. Niti je stena tvrda, niti je homogena, niti se ruda lako koncentriše, a rudnik je podzeman. Od svega nabrojanog zavisi kvalitet koncentrata za ekstraktivnu metalurgiju. Mineral mora prvo da se koncentriše u većoj količini. Od rudarenja ostaju flotacijska ili gravitaciona jalovišta, a posle prerade milioni tona otpada koji je napada - sumporna kiselina. Taj otpad bi trebalo da bude pretvoren u neki proizvod, a taj proizvod ne bi trebalo da ima interakciju sa vodom i vazduhom.

Ipak, postoji nešto što bi moglo da ublaži posledice rudarenja i prerade, koje uvek postoje.
- Mogu se posledice ublažiti u smislu da ne bude otpada, da nema prevoza kroz naseljena naselja, prevoz kamionom ogromnih količina jalovine je dovoljan da proces proizvodnje litijuma ne bude održiv. Primer novog rudnika u Boru to potvrđuje. Danima se ruda vuče na pretovarnu železničku stanicu, potom se tovari u vagone i odvozi dalje. Sama ta operacija je ogromna šteta za kvalitet vazduha. Taj rudnik su otkrili američki istraživači pa ga prodali Kinezima.
Sagovornik Planete smatra da čitav proces izdvajanja litijuma treba da se odvija bez otpada i bez degradacije velikih količina zdrave pijaće vode.
- Vodu za metalurški proces treba stvoriti skupljanjem kišnice, potom je preraditi i prerađenu vratiti u metalurški proces. Time čitav taj proces postaje suviše skup. Ali, imamo skandinavski model zelenog rudarenja koji podrazumeva da ne možemo živeti nadomak rudnika, nego će između naselja i rudnika biti sanitarni pojas dug 20 km šume. U suprotnom, postavljaju se krupna pitanja: ko će da plati, posle 50 godina eksploatacije, ono što je ostalo od kopanja i prerade rude (svaka deponija sadrži procenat vode)? Koje osiguranje pokriva nastalu štetu? Zato je bolje da država rudari jer će u tom slučaju ona plaćati štetu, ali imati i  korist. Tako bi trebalo da bude. Pitanje je samo da li je to tehnički izvodljivo.
I na kraju ove priče ukazuje:
- Sa zemljama BRIKS-a možemo da radimo šta hoćemo, jer održivost eksploatacija rudnih nalazišta realno zavisi od bruto nacionalnog dohotka (BND). To pokazuje brzi razvoj Kine. Kina je donela zakon o ugljendioksidu, a Amerika od takvog zakona odustala. Ali to je igra velikih. Postoje određena pravila: ako je društvo bogatije, kao u skandinavskim zemljama, ono će isplativije da eksploatiše svoje sirovine i manje da ugrozi prirodu i stanovništvo. Suština jeste u tome da eksploatišemo rudna bogatstva na održiv način. I da primenimo svoja znanja kako bismo dostigli tehnološki iskorak i prodali finalni proizvod, a ne sirovinu.
Što bi rekao već pominjani profesor O. Miljanić, upućen u ovu temu: “...pohlepna i na brzinu planirana eksploatacija prirodnog bogatstva na kraju osiromašuje zemlju. Hoće li Srbija da pođe putem Konga ili Australije? To uglavnom zavisi od nje same.”

M. Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"