BIODIVERZITET

Dubravka Marić

Balkan

Na ivici ugroženosti

Iako promene u prirodi mogu izgledati male i postepene, njihovi kumulativni uticaji se postepeno sabiraju, vodeći ka onom što se naziva prelomna tačka. Ovakve tačke mogu biti iznenadne, posle njih često nema povratka i mogu imati katastrofalne posledice.

Najnoviji Izveštaj o stanju planete, koji meri prosečne promene u veličini populacija više od pet hiljada vrsta kičmenjaka, koji je objavio Svetski fond za zaštitu prirode (WWF), predstavlja veliko upozorenje. U njemu se navodi da je, između 1970. i 2020. Godine, brojnost populacija divljih vrsta na Zemlji opala za 73 odsto, pri čemu su populacije slatkovodnih riba smanjene za 85 procenata. To je posledica zagađenja, klimatskih pritisaka, direktnog iskorišćavanja prirodnih resursa, ubrzanog tehnološkog i industrijskog razvoja, neodgovornosti kompanija i vlasti, ali i običnih ljudi.
„Uticaji koji WWF želi da ostvari su merljiva zaštita, oporavak i održivo, još bolje - zajedničko upravljanje ključnim vrstama i staništima u regionu, uz istovremeno osiguranje da od oporavka prirode prosperiraju i ljudi. U tom smislu, do 2030. godine želimo da imamo trideset odsto kopnenog područja pod svrsishodnom zaštitom; uspostavićemo slobodan tok za 250 kilometara reka i učiniti da Jadran bude otporan ekosistem koji će hraniti najmanje milion i po ljudi. Pritom ćemo se i dalje zalagati da održavanje klimatskih politika i politika zaštite bioraznovrsnosti ostane u fokusu i radićemo na usmeravanju javnih sredstava u zaštitu prirode i životne sredine“, rekla je Dunja Macoko Drvar, programska direktorka WWF Adrije, povodom Međunarodnog dana biodiverziteta, 22. maja.
„Evropski Amazon“
Bioraznovrsnost ne oličavaju samo biljni i životinjski svet, nego i čovek. Ono što je potrebno čoveku, potrebno je i svim drugim živim bićima, a to su pravi uslovi za život: zdrava hrana, čist vazduh, čista voda i što manje vanrednih elementarnih nepogoda. Osim što je neophodno preduzimati mnogo veće napore za očuvanje i obnovu prirode, neohodno je i suočiti se sa uzrocima koji su doveli do njenog uništenja, kroz transformaciju sistema prehrane, energije i finansija, podseća WWF Adria tim povodom.
Naš region ima nekoliko značajnih rečnih sistema koji igraju ključnu ulogu u slatkovodnim ekosistemima tog područja. Tako je delta Neretve međunarodno prepoznata po svojoj ornitofauni, sa više od 310 zabeleženih vrsta ptica. Uneskov prekogranični rezervat biosfere Mura-Drava-Dunav („Evropski Amazon“), koji čini zeleni pojas dužine sedam stotina kilometara i povezuje više od osamsto hiljada hektara izuzetno vrednih prirodnih i kulturnih predela, predstavlja dom najveće populacije gnezdećih parova orlova belorepana u Evropi i stanište ugroženih vrsta, kao što su mala čigra, crna roda, dabar, vidra i jesetre. Ovaj predeo je i važno odmorište za više od 250 hiljada migratornih vodenih ptica koje tu dolaze svake godine.

„Bioraznovrsnost opada zbog antropogenih i prirodnih uticaja. WWF je organizacija koja prati staništa i pokušava da uoči koja su ta kritična područja i kritične poveznice između ekosistema koje su bitne za očuvanje, da bi se sprečio nestanak pojedinih vrsta. U zakonu su navedene zaštićene vrste i strogo zaštićene vrste na koje je posebno potrebno obratiti pažnju i vršiti redovni monitoring. U uslovima sve ubrzanijih klimatskih promena ima mnogo invazivnih vrsta, što je veliki problem u regionu, jer su neke vrste prilagodljive ovakvim uslovima života i preuzimaju teritoriju. Međutim, druge vrste koje su zavisne od te teritorije, ne mogu da se tako lako adaptiraju na te brze promene, pa mi na osnovu raznih istraživanja vršimo restoraciju terena”, objašnjava Vanja Jakšić, saradnik za zaštitu divljih vrsta u WWF Adriji.

Srbija i tri vrste medveda

Balkansko poluostrvo je jedan od svetskih centara bioraznovrsnosti. Iako je teritorijalno mala u odnosu na ostale evropske države, Srbija ima 39 odsto vaskularne flore Evrope, 51 odsto faune riba Evrope, 28 procenata faune vodozemaca Evrope, 12 odsto faune gmizavaca Evrope, 74 odsto faune ptica Evrope i 67 procenata faune sisara Evrope. Osim visokog specijskog diverziteta, Srbija ima i visok diverzitet staništa. Naročito su važna područja na visokim planinama koja imaju izuzetno visok biodiverzitet. Tamo, na relativno maloj površini, postoji veliki opseg variranja nadmorskih visina i tipova staništa. Klisure i kanjoni su specifična staništa sa brojnim reliktnim vrstama koje su u takvim uslovima preživele ledeno doba, kao što je Pančićeva omorika. Tu se nalaze i polidominantne šumske zajednice sa velikim brojem reliktnih vrsta, koje su kod nas zakonom zaštićene.

„Spomenuću projekat na Staroj planini, koji radimo već drugu godinu, gde ćemo jednu parcelu livadsko-pašnjačkog tipa, sa pretežno žbunastom divljom vegetacijom, iskrčiti i zasaditi voćkarice koje su stručnjaci zapazili kao idealne vrste. Fokus je bio na medvedu i voćkaricama kojima se on hrani, tako da su to uglavnom divlje voćkarice: divlja kruška, jabuka, šljiva, orah i medveđa leska - kako bi taj predeo ličio na njihovo prirodno stanište. Bitno je da se, uz monitoring životinja, radi i monitoring samog staništa jer na taj način uspevamo da vidimo kojom brzinom se dešavaju prirodne promene i kako one utiču na funkcionisanje životinja koje pratimo. S ponosom možemo reći da je Srbija jedina evropska zemlja koja ima tri različite populacije mrkog medveda”, kaže Vanja Jakšić.

Fragmentacija staništa

 Divlje životinje, koje su možda i najbolji indikator stanja životne sredine, suočavaju se sa fragmentacijom staništa koja je proizvod ljudske delatnosti. Fragmentacija je važna zato što biodiverzitet ne podrazumeva samo brojnost vrsta i ekosistema već i raznovrsnost gena, koja jednoj vrsti omogućava da njeno potomstvo preživi na određenom staništu, i da potom i samo prenese gene na novu generaciju.
„Ljudi nisu svesni fragmentacije staništa. Upravo se taj projekat na Staroj planini bavi problemom da su naša staništa sve više ispresecanija i liče na mozaike. Infrastruktura je najveći problem. Problematično je i kada poljoprivredno zemljište postane zemljište za neku drugu namenu. Sve te životinje koje su na listama zaštićene ili strogo zaštićene, imaju problem brze adaptacije, jer promene su velike i brze. Upravo je to poenta svih napora - da probamo da sačuvamo njihova staništa jer im obezbeđuju sklonište, mesto gde obitavaju, gde se hrane i razmnožavaju, kako bi taj prirodni ciklus mogao da se nastavi kako treba”, navodi Vanja Jakšić.
Životinje ne priznaju državne granice i mnoge od njih migriraju koridorima koji prolaze kroz više zemalja. Srbija, koja želi da postane članica Evropske unije, mora svoju praksu prostornog planiranja da uredi tako da bude u skladu sa evropskim normama, a upravo je evropska praksa da su ovi koridori uključeni u prostorne planove kako bi se sačuvali, umesto da se u njihovoj blizini grade razni tipovi infrastrukturnih objekata. To je jedan od koraka ka zaštiti koja se može izmeriti, i koja će biti vidljiva.
„WWF Adria je regionalna organizacija koja obuhvata zemlje bivše Jugoslavije i Albaniju. Balkan jeste centar evropskog biodiverziteta, ali vidi se velika razlika između zemalja koje su već članice Evropske unije i onih koje su na tom putu. Hrvatska i Slovenija imaju 38, odnosno 40 odsto zaštićenih područja, dok ih Srbija ima između osam i devet odsto, a Bosna i Hercegovina 3,5 odsto. Povećanje teritorija pod zaštitom je ključno za biodiverzitet. Srbija je potpisnica „Sporazuma trideset puta trideset“, prema kome do 2030. moramo da zaštitimo trideset procenata teritorije. Imamo još pet godina i daleko smo od toga. Da bismo dobili kvalitetno upravljanje, mora se dosta raditi. U taj proces je potrebno uključiti mnogo ljudi i institucija. Deluje kao da će se to desiti nekako preko noći i da će na kraju biti važan samo kvantitet, samo ispunjavanje tih uslova, samo broj na papiru”, upozorava Vanja Jakšić, saradnik za zaštitu divljih životinja u WWF Adriji.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"