SUNCE

Mihajlo Racković

Da li će čovečanstvo u kameno doba?

Nemirni div Solarnog sistema

Ove godine, 14. maja, desila se snažna erupcija na Suncu, koja je imala i uticaj na Zemlju. Ovo je izazvalo brojne apokaliptične naslove u novinama, poput toga da će nas ova Sunčeva aktivnost vratiti u kameno doba. Naravno, sve ovo bilo je preuveličano pošto solarne oluje mogu imati negativan uticaj na satelite, uključujući i GPS, opterećenje električnih mreža, što može izazvati njihove prekide, probleme u radio-vezama, određene poremećaje u internet strukturi… Sve ovo je, naravno, daleko od povratka u kameno doba. Mada, ipak treba biti oprezan.

Godine 1859. desila se najintenzivnija solarna aktivnost, poznata kao “Karingtonov događaj”. Ričard Karington, bio je engleski astronom amater koji je istraživao ovaj događaj. Te godine, krajem avgusta, tokom noći na Floridi, nebo je usled polarne svetlosti postalo tako svetlo da su ljudi pomislili da je dan.
Aurora ili polarna svetlost, kako joj i naziv kaže, vidi se u blizini polarnih oblasti. Međutim, usled mnogo intenzivnije Sunčeve aktivnosti, polarna svetlost se može pojaviti znatno južnije, odnosno mnogo severnije (u zavisnosti od toga o kom se polu radi). Prošle godine, aurorora se mogla videti i iz Srbije. Kada Sunce izbaci mnogo veću količinu naelektrisanih čestica nego inače, ove naelektrisane čestice mnogo više deformišu Zemljino magnetno polje, što za posledicu ima to da se polarna svetlost pojavljuje i u mnogo umerenijim geografskim pojasevima. Prilikom Karingtonovog događaja, telegrafske žice, usled čestica Sunčevog vetra, bile su toliko opterećene da su planule a ljudi koji su tu radili dobili su opekotine. U to vreme ovo su praktično mogle biti jedine negativne posledice pošto se zavisnost od električne energije svodila samo na telegraf.
Danas je zavisnost od električne energije daleko veća pa bi samim tim posledice ovakve solarne oluje bile katastrofalne. Srećom da su ovakvi događaji ipak retki pa mogućnost da će se desiti ovako intenzivna Sunčeva aktivnost u narednom veku iznosi manje od 12%.
Sunce se najvećim delom sastoji od jonizovanog gasa ili plazme. Prilikom Sunčeve rotacije dolazi do kretanja naelektrisanih čestica koje čine plazmu, a prilikom kretanja naelektrisanja nastaje magnetno polje. Međutim, za razliku od planeta, Sunce pošto se sastoji od plazme ima jako izraženu zonsku rotaciju, gde regioni Sunca, blizu ekvatora, rotiraju znatno brže nego regioni blizu polova.  Sunce u početku ima globalno magnetno polje, kao i planete, sa severnim i južnim magnetnim polom; međutim, uslad zonske rotacije dolazi do deformisanja magnetnog polja. Deformacija se nastavlja do trenutka kada Sunce prestaje da ima globalno magnetno polje a ima brojna lokalna magnetna polja. Plazma u magnentom polju mora da se ponaša na određeni način (pošto je magnetno polje rezultat kretanja naelektrisanja, naelektrisane čestice u magnetnom polju moraju da prate linije magnetnog polja). Topao gas zbog magnetnog polja ne može da stigne do ovih lokalnih magnetnih polova tako da
su ova mesta znatno hladnija od ostatka površine Sunca.
Ova lokalna magnetna polja su Sunčeve pege, a pošto su hladnija od ostatka fotosfere (Sunčeve površine) - izgledaju tamnije. Temperatura Sunčevih pega oznosi oko 4200℃, dok je temperatura fotosfere oko 5500℃. Pošto se deformacija magnetnog polja nastavlja, linije magnetnog polja na površini Sunca pucaju kao strune, i ovo se u Sunčevoj hromosferi (sloj Sunčeve atmosfere koji je neposredno iznad fotosfere), manifestuje kao Sunčeva erupcija.
Sunčeve erupcije se manifestuju u sledećem ujedno najvišem sloju Sunčeve atmosfere, u koroni, u obliku koronalnih eksplozija. Kao rezultat koronalnih eksplozija, velike količine plazme u koroni napuštaju Sunce velikim brzinama, između 200 i 800 km/s. Ovo kretanje plazme sa Sunca kroz svemir naziva se Sunčev vetar. Kada Sunčev vetar stigne do Zemlje, intereaguje sa Zemljinim magnetnim poljem i delimično ga deformiše. Sa druge strane, Zemljino magnetno polje zaustavlja taj vetar i štiti živi svet na Zemlji od izumiranja.
Sunčev vetar prodire do Zemlje, blizu Zemljinih magnetnih polova, gde intereaguje sa gornjim delom Zemljine atmosfere. To se pokazuje kao aurora, ili polarna svetlost. Kada Sunčeva aktivnost dostigne svoj maksimum, Sunce polako počinje da se smiruje. Broj pega se smanjuje, i Sunce polako ponovo dobija magnento polje, ali sa obrnutim polaritetom. Tada Sunce prelazi u minimum aktivnosti. Period između dva Sunčeva minimuma naziva se Sunčev ciklus. U proseku, traje 11 godina. Međutim, može trajti od 9 do 14 godina. Pritom, nema svaki Sunčev ciklus uvek isti intenzitet - može biti i veći i manji.

Mihajlo Racković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"