VESTI IZ MEDICINE
NEUROLOGIJA
Moždani talasi u ritmu muzike
Slušajući muziku, sigurno ste doživeli da pojedine melodije na poseban način „odjekuju“ u vama, bude posebne emocije i primoravaju vas da nesvesno lupkate nogama u njihovom taktu. Muzika se smatra „univerzalnim jezikom“ koji čini da ljudi u različitim kulturama, uz muziku, izvode slične pokrete a deca instinktivno poskakuju u određenom ritmu.
Tim međunarodnih naučnika, predvođen kolegama sa Univerziteta u Konektikatu (SAD), otkrio je da se naše moždane ćelije i fizički sinhronizuju sa muzičkim zvucima, stvarajući stabilne obrasce koji utiču na celo naše telo. Njihovo istraživanje, objavljeno u Nature Reviews Neuroscience, upoznaje nas sa teorijom neuronske rezonance (TNR), koja objašnjava pomenute fenomene u vezi sa univerzalnim doživljavanjem muzike. Za razliku od tradicionalnih teorija koje kažu da naš mozak neprestano predviđa šta sledi u muzici, TNR sugeriše da naš mozak zapravo otelotvoruje strukturu muzike kroz sopstvene fizičke obrasce. Ova fizička sinhronizacija daje odgovor na pitanje: zašto muzika može direktno da utiče na naše pokrete i emocije i bez naše svesne namere - naš mozak i telo bukvalno i fizički vibriraju u skladu sa muzikom.
Ovo predstavlja fundamentalnu promenu u načinu na koji razumemo obradu muzike od strane ljudskog mozga. Umesto da jednostavno predviđaju, moždana neuronska kola formiraju fizičke odnose sa muzikom, kroz ritmičke oscilacije koje se sinhronizuju sa onim što čujemo. Kada lupkamo nogom u ritmu melodije, to se dešava zato što se neuronske oscilacije (moždani talasi) usklađuju sa ritmom muzike, stvarajući stabilne obrasce koji se prirodno prenose i na pokrete tela. Ovi obrasci sinhronizacije u mozgu nastaju različitim brzinama: sa ritmovima (koje, na primer, proizvode bubnjevi) usklađuju se sporiji moždani talasi, dok visine tonova (muzičke note) unutrašnje uho i moždano stablo obrađuju uz pomoć bržih frekvencija. Teorija takođe pomaže da se objasni zašto određene muzičke kombinacije/melodije zvuče prijatno ili grubo. Jednostavni frekventni odnosi, poput savršene kvinte (interval u muzici), stvaraju stabilnije obrasce moždanih talasa, od složenih. Ova stabilnost se prevodi u ono što doživljavamo kao prijatne zvuke, dok nestabilnost doživljavamo kao muzički nesklad, „grubu“ melodiju.
Pripadnost određenoj kulturi takođe igra značajnu ulogu. Iako određeni aspekti percepcije muzike mogu da budu univerzalni zahvaljujući bazičnoj fizici mozga, kulturna izloženost jača specifične neuronske veze kroz proces koji se naziva „podešavanje“. Ovaj mehanizam pomaže da se objasni zašto ljudi iz različitih kultura imaju različite muzičke preferencije dok i dalje prepoznaju osnovne muzičke strukture - jednostavno, naš mozak se prilagođava muzici koju često čuje.
Autori TNR objašnjavaju da „interakcija određenih vrsta zvukova sa tekućom dinamikom formiranja obrazaca rezultira obrascima percepcije, akcije i koordinacije koje zajednički doživljavamo kao muziku. Ovaj pristup premošćuje i specifične elemente muzike koji se nalaze u različitim kulturama, i varijacije u muzičkim sistemima. Ono što je sasvim jasno jeste da, kad u društvu slušamo muziku - na „žurkama“, prazničnim okupljanjima ili putovanjima uz zvuk radija - mi radimo nešto duboko smisleno; naši mozgovi se bukvalno sinhronizuju, stvarajući zajedničke moždane talase bez obzira na generacijske ili druge razlike. U onim trenucima kada se svi zateknemo kako pevušimo isti refren ili tapkamo nogom u istom ritmu, doživljavamo jednu od najjednostavnijih - ali najdubljih veza u životu.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
