MEGASTRUKTURE

HABITAT, PTOPOPOLIS, PONTE VEKIO, LOFSTROMOVA PETLJA, GANSU
VETROELEKTRANA GLAVNA STANICA U MILANU i LUTAJUĆI GRAD

HABITAT

Ikona arhitekture i inovacija

U srcu Kvebeka, tokom svetske izložbe Expo 67, održane 1967. godine, izgrađen je jedan od najpoznatijih arhitektonskih projekata 20. veka - „Habitat 67“. Ovo naselje koje se smatra pionirskim u svetu urbanog dizajna, predstavljalo je viziju budućnosti u kojoj su stambeni prostori bili funkcionalni, estetski privlačni i usklađeni s prirodom.

„Habitat 67“ je projektovao arhitekta Moše Safdi. Naziv naselja potiče od engleske reči habitat, što znači: stanište. Safdi je tada bio mlad i ambiciozan arhitekta koji je želeo da stvori stambeni prostor koji ne bi bio samo funkcionalan već bi omogućio komfor, privatnost i povezanost sa prirodom u urbanom okruženju. Tokom svoje karijere, inspiraciju je crpeo iz modularne arhitekture i teorija o urbanom stanovanju. Njegova ideja bila je da se stvori stambeni kompleks sa kombinacijom privatnosti i zajedništva, u kojem bi ljudi mogli da žive u harmoniji sa okolinom.
„Habitat 67“ se sastoji od 354 stambene jedinice, postavljene na 12 spratova. Svi apartmani su u stvari unapređeni „moduli“, betonske kocke povezane u specifične kompozicije. Svaka od tih kocki je jedinstvena i postavljena tako da se dobije složena ali privlačna struktura zgrade. Kocke su raspoređene tako da svaki stan ima svoj balkon i pogled na reku Svetog Lorenca.
Jedan od najistaknutijih aspekata „Habitat 67“ bio je korišćenje modularne gradnje. Modularni pristup je omogućio bržu i jeftiniju gradnju jer su betonski moduli bili  izrađeni u fabrikama, a zatim prevezeni i složeni na gradilištu. Korišćenje modula je značilo da su stambene jedinice bile savršeno prilagodljive za različite potrebe. U kombinaciji s balkonima, svaki stan ima privatni prostor, a ukupan izgled naselja podseća na savremeni mozaik.
Jedan od ključnih elemenata u projektovanju „Habitat 67“ bilo je uvođenje prirodnih elemenata u urbanistički dizajn. Stanovi su bili konstruisani tako da svaki ima prostrani balkon sa biljem i pogledom na okolni pejzaž. Ideja o "vertikalnim vrtovima" bila je revolucionarna u to vreme. Balkonima su dominirali drveće, cveće i grmlje, što je svakom stanu omogućilo kontakt sa prirodom, koliko god da je kompleks smešten u urbanom okruženju. Ova integracija prirode u urbani prostor bila je odgovor na tadašnje probleme zagađenja i loših uslova života u gradovima.

Na Svetskoj izložbi u Kvebeku 1967. godine, „Habitat“ je izložen kao simbol "utopije" modernog urbanog života, u kojoj su visoka arhitektura, tehnologija i ekologija u potpunoj harmoniji. „Expo 67“ - posetulo ga je više od 50 miliona posetilaca iz celog sveta - predstavljao je idealnu priliku za prikazivanje ovog hrabrog eksperimenta u stambenom dizajnu.
Projekat je bio i predmet polemika. Neki su ga smatrali previše avangardnim i neizvodljivim za masovnu upotrebu, dok su drugi tvrdili da nije dovoljno pristupačan, jer su neki stanovi bili skupi. Uprkos tome, „Habitat 67“ ostao je prepoznat kao pionirski korak u arhitekturi, a njegov uticaj na dalje projektovanje stambenih objekata je ogroman.
Ovaj stambeni kompleks, iako dizajniran kao eksperiment, opstao je do danas, i to ne samo kao kulturno-istorijska ikona već i kao funkcionalan stambeni prostor. Stanari uživaju u visokim plafonima, prostranim balkonima i prelepim pogledima na reku. Uprkos tome što su mnogi od tih modula na početku smatrani "previše futurističkim", pokazalo se da su funkcionalni i održivi za svakodnevni život.
„Habitat 67“ podseća da arhitektura nije samo tehnička disciplina već i umetnost koja se bavi stvaranjem prostora koji oblikuju način na koji ljudi žive, komuniciraju i doživljavaju svet oko sebe. Ovaj projekat pokazuje kako inovacija, umetnost i održivost mogu biti integrisani u funkcionalan prostor. Kao takav, „Habitat 67“ nije samo ikona arhitekture iz prošlog veka već i vizija koja ostaje bitna za današnji svet, pozivajući na razmišljanje o budućnosti urbanih naselja

TOPOPOLIS

„Kosmički špageti”

Topopolis, poznat kao "kosmički špageti," predstavlja projekat svemirskih stanica u obliku izduženih cilindara koji se protežu na ogromne udaljenosti. Ovaj futuristički dizajn spada u kategoriju megastruktura, koje su predložene kao potencijalni domovi za ljudsku populaciju u budućnosti.

Topopolis je megastruktura koja se može zamisliti kao beskonačno dugački cevni grad. Naziv potiče od grčkih reči "topos", što znači: mesto i "polis", grad. Ova struktura bi mogla biti postavljena u orbiti oko zvezda ili drugih nebeskih tela, stvarajući tako stalno naseljene prostore za milijarde ljudi.
Grad budućnosti gradio bi se kao serija spojenih cilindara, gde svaki cilindar može biti prečnika nekoliko kilometara i dužine nekoliko hiljada kilometara. Cilindri bi se mogli okretati oko svoje ose kako bi simulirali gravitaciju putem centrifugalne sile. Ova rotacija bi omogućila ljudima da žive i rade unutar topopolisa sa osećajem gravitacije slične Zemljinoj.

Topopolis bi mogao pružiti dovoljno prostora za milijarde ljudi, rešavajući problem prenaseljenosti na Zemlji. Ove megastrukture biće dizajnirane kao ekološki održive, sa naprednim sistemima za reciklažu i obnovu resursa. Postavljanje u orbitu oko zvezda omogućilo bi upotrebu solarne energije, što bi značajno smanjilo korišćenje fosilnih goriva. Svaki segment topopolisa mogao bi imati različite ekosisteme i kulture, promovišući raznolikost i inovacije.
Izgradnja Topopolisa zahtevala bi izuzetno naprednu tehnologiju i materijale koji trenutno nisu dostupni. Upravljanje i održavanje tako velike strukture predstavljalo bi logistički izazov bez presedana, a život u tako veštačkom okruženju mogao bi ostaviti nepredvidive psihološke posledice na stanovnike.
Reč je o verziji svemirskog habitata, koji su generalno svemirski stanovi dizajnirani za dugotrajni boravak ljudi u vasioni. Svemirske habitate karakterišu različiti dizajni poput cilindričnih stanica, sfernih struktura ili toroidalnih kolonija.
Topopolis, ili “kosmički špageti”, predstavlja ambicioznu viziju budućnosti u kojoj bi ljudska civilizacija mogla proširiti svoje prisustvo izvan Zemlje. Iako se koncept trenutno čini kao naučna fantastika, on pruža inspiraciju za buduća istraživanja i razvoj tehnologija koje bi mogle omogućiti takav način života.

PONTE VEKIO

Veliki iz Srednjeg veka

Ponte Vekio, što na italijanskom znači "Stari most", jedan je od najpoznatijih mostova u Firenci i prepoznatljiv simbol tog grada. Sagrađen je 1345. godine, što ga čini najstarijim mostom u Firenci koji je „preživeo“ razaranja tokom ratova. Most se nalazi na reci Arno, na mestu gde je ona najuža. Za projektanta mosta smatra se Tadeo Gadi, Đotov učenik.

Ponte Vekio je jedini most u Firenci koji nije uništen tokom Drugog svetskog rata, verovatno zbog izričitog vojnog naređenja da se sačuva. Duž mosta nalaze se brojni katanci koje turisti stavljaju u znak večne ljubavi. Veruje se da zaljubljeni par treba da zaključa katanac i baci ključ u reku kako bi njihova ljubav večno trajala. Međutim, zbog velikog broja katanaca koji mogu da oštete most, gradska administracija je uvela novčane kazne za prekršioce.
Duž mosta nalaze se brojni dućani, uglavnom zlatare, što je tradicija koja traje od srednjeg veka. Ove radnje su postojale na mostu od samog početka, jer su vlasnici na taj način izbegavali plaćanje poreza, s obzirom na to da su se nalazile na "ničijoj zemlji". Ponte Vekio se sastoji od tri odvojena luka. Centralni luk ima dužinu od 30 m, dok su druga dva manja, po 27 m. Uspon između lukova je 3,5 i 4,4 m.
Danas je Ponte Vekio pešačka zona, a most povezuje značajna mesta poput galerije Ufići, trga Pjaca del Duomo i trga Pjaca dela Sinjorina na jednoj obali, te palate Piti i crkve Santo Spirito na drugoj. Posebno je zanimljiv Vasarijev koridor koji povezuje galeriju Ufići i palatu Piti.
Na sredini mosta nalazi se bista posvećena poznatom firentinskom vajaru i zlataru Benvenutiju Čeliniju.

LOFSTROMOVA PETLJA

Revolucionarni koncept lansiranja u svemir

Lofstromova petlja je ambiciozan koncept za lansiranje u svemir, koju je osmislio američki inženjer Keit Lofstrom, čime se bitno smanjuju troškovi i rizici povezani sa lansiranjem tereta i ljudi u svemir. Reč je o linearnom akceleratoru oblika velike petlje, koja bi mogla biti postavljena na Zemlji. Petlja bi koristila magnetsku levitaciju i linearnu motornu tehnologiju za ubrzavanje vozila do orbitalne brzine. Ovo vozilo bi zatim bilo oslobođeno na odgovarajućoj tački, omogućavajući mu da pređe u orbitu bez potrebe za raketnim pogonom.

Petlja bi se sastojala od dugog horizontalnog tunela, dugačkog nekoliko stotina kilometara, postavljenog na visinu od oko 20 kilometara pomoću serije visokih stubova ili uzdignutih struktura. Tunel bi imao kružnu putanju koja bi omogućila ubrzavanje vozila do potrebne brzine. Vozilo unutar tunela koristilo bi magnetnu levitaciju kako bi se smanjio otpor i omogućilo lako ubrzavanje. Linearni motori bi ubrzavali vozilo dok ne postigne brzinu dovoljnu za ulazak u orbitu.
Kada vozilo dostigne odgovarajuću brzinu, bilo bi oslobođeno iz petlje i usmereno ka svojoj orbiti. Ovo lansiranje bi se dešavalo na visini gde je vazdušni otpor znatno manji, čime bi se smanjio utrošak energije.
Prednosti Lofstromove petlje su: ekonomičnost - petlja bi mogla da dramatično smanji troškove lansiranja tereta u svemir, ekološki je prihvatljivo rešenje - eliminisanjem potrebe za raketnim gorivom, ova tehnologija bi značajno smanjila štetne emisije gasova i ekološki otisak lansiranja u svemir, velika frekvencija lansiranja - petlja bi mogla da omogući učestala lansiranja, i sigurnost - sistem bi mogao biti dizajniran tako da smanji rizik od nesreća povezanih sa lansiranjem raketa
Inače, koncept Lofstromove petlje je inspirisan idejama iz naučne fantastike i naprednim tehničkim rešenjima u linearnoj motornoj tehnologiji. A vozilo unutar petlje moglo bi da postigne brzine od preko 28.000 km/h, što je potrebno za ulazak u orbitu.

1. Tehnološki izazovi: Izgradnja Lofstromove petlje zahteva naprednu tehnologiju u oblasti materijala, magnetne levitacije i kontrole ubrzanja.
2. Potencijalna lokacija: Zbog potrebe za stabilnom klimom i geografskim pogodnostima, moguće lokacije za izgradnju Lofstromove petlje uključuju područja blizu ekvatora.
3. Kontinuirani transport: Lofstromova petlja bi mogla omogućiti kontinuirani transport velikih količina tereta, otvarajući nove mogućnosti za komercijalizaciju svemira.

GANSU VETROELEKTRANA

Korist od vetra

Gansu je provincija na severozapadu Kine. Grad Điučuan ima oko milion stanovnika i obuhvata ogromno prostranstvo; pod njegovu upravu potpada i dosta pustinjske teritorije. Taj pustinjski deo Gansu provincije, između Điučuana i jednog manjeg grada, veoma je vetrovit. Zato se tu, još od 2009. godine gradio kompleks vetroelektrana.

Izgradnja je završena 2020, godine. Sve zajedno, koštalo je sedamnaest milijardi dolara. U celini gledana, to je najveća vetroelektrana na svetu. Prostire se na oko 283 km2. Gansu vetroelektrane imaju 7000 vetrogeneratora koji su  na 100 m visine, sa prečnikom rotora od 120 m. Kapacitet iznosi oko 20 gigavata.
Zahvaljujući visokonaponskoj jednosmernoj struji, ostvarena je veza sa više od 2000 km udaljenom provincijom Hunan, do koje se prenosi energija. Ipak, postoje i problemi koje se ogledaju u nedovoljnoj iskorišćenosti vetroelektrane i gubljenju energije. Pre desetak godina, oko 40 posto kapaciteta vetra utrošeno je bez dobitka a ukupna proizvodnja bila je tek pola od stvarnih mogućnosti.

Probleme predstavlja udaljenost Gansu provincije od najvećih velegradova u Kini i manjak infrastrukture kojom bi se energija sprovela do njih. Iako je reč “zelenoj energiji”, još nije preovladala svest u lokalnim sredinama o neophodnosti da ovaj vid proizvodnje struje nadjača one vezane za brojne kompanije sa rudnicima uglja.

GLAVNA STANICA U MILANU

Po uzoru Rimskog carstva

Glavna železnička stanica u Milanu ubraja se među najpoznatija i najimpozantnija železnička čvorišta u Italiji, ali i u Evropi. Smeštena u središtu grada, ova monumentalna zgrada nije samo klasičan železnički terminal već i simbol istorije Milana, kulture i arhitektonskog nasleđa.

Stanica je građena u art deco stilu, sa elementima monumentalnog neoklasicizma. Puštena je u rad 1931. godine, u vreme velike modernizacije grada i odlikuju je grandioznost sa visokim stupovima, velikim portalima i detaljima koji bude sećanja na veličinu nekadašnjeg Rimskog carstva. Prostire se na više od 300 m dužine, a fasada doseže visinu 72 m. Široki hodnik i visoke svodove krase skulpture i mozaici sa prizorima iz prošlosti Italije.
Ta stanica danas predstavlja vezu savremenog i starog Milana. Kroz nju godišnje prođe više od 25 miliona putnika. Osim što je važno železničko čvorište, koristi se i kao prestižni trgovački centar.

Stanica je povezana sa gradskim metroom, autobuskim i tramvajskim linijama, što je čini jednim od najpristupačnijih delova Milana. Pored osnovne funkcije transportnog centra, Centralna stanica je i značajan kulturni prostor. Unutar stanice nalaze se brojne prodavnice, restorani i mali lokali. Neposredno okruženje stanice pruža mogućnost uživanja u umetnosti i arhitekturi. Neki od najpoznatijih milanskih spomenika, poput Piazza Duca d'Aosta i Palazzo dell'Arte, nalaze se u neposrednoj blizini, što stanicu čini savršenim početkom za razgledanje grada.
Najveća je stanica u Italiji i impresionira posetice Milana. Pošto je projektovana u vreme fašizma, kritičari misle da ima “oreol totalitarizma”. Ali, stanica je istovremeno i simbol modernizacije zemlje; u poslednjim decenijama dobila je energetske sisteme i zeleni krov, koji umanjuju potrošnju energije pa time predstavlja primer savremenog ekološkog zdanja.

LUTAJUĆI GRAD

Naselje na nogama i točkovima

Projekt „Hodajući grad“ (ili „Lutajući grad“), koji je osmislio britanski umetnik i arhitekta Ron Heron 1964. godine, predstavlja jednu od najuzbudljivijih i najkontroverznijih vizija urbanog razvoja u 20. veku. Ovaj futuristički koncept, koji se često dovodi u vezu sa postmodernizmom i savremenim pristupima urbanizmu, zamišlja gradove kao mobilne lebdeće entitete koji se kreću kroz pejzaže, menjajući svoje lokacije u skladu sa potrebama svojih stanovnika.

Ron Heron, član britanske grupe arhitekata i umetnika pod nazivom „Arkigram“, predstavio je svoj projekat kao odgovor na brzi razvoj tehnologije, sve veću urbanizaciju i probleme koje su ti procesi doneli tradicionalnim gradovima. Heron je želeo da stvori grad koji bi se kretao u skladu sa potrebama svojih korisnika i kako bi se izbegla statičnost koja karakteriše većinu tadašnjih urbanih sredina. Umesto da grad bude fiksiran na jednoj lokaciji, ovaj inventivni grad bi se mogao premeštati, prilagođavati novim uslovima, pa čak i biti potpuno integrisan sa prirodnim okruženjem.
Ovaj projekt je bio vizionarski u vreme kada su ljudi u velikoj meri koristili stacionarne, tradicionalne građevinske metode i kada su gradovi bili nefleksibilni u smislu njihove strukture i širenja. Kroz koncept „Hodajućeg grada“, Heron je hteo da odgovori na izazove urbanog života, poput prenaseljenosti, zagađenja i loše povezanosti između različitih delova grada. U srži projekta „Hodajući grad“ je ideja da grad bude pokretan, dinamičan i modularan. Kroz prenosive jedinice koje bi se mogle kretati i prilagoditi, grad bi imao mogućnost da se transformiše i menja u zavisnosti od trenutnih potreba. Arhitektonski, grad bi bio zasnovan na montažnim strukturama koje bi mogle da se pomeraju sa jedne tačke na drugu pomoću velikih nogu ili čak točkova. U začetku ideje, ovakvi gradovi je trebalo da, pored svoje funkcionalnosti, imaju i estetski momenat, odnosno da budu vizuelno lepi i privlačni. Kombinacija futurističkih materijala, poput metala i stakla, sa organskim oblicima i slobodnim linijama, činila je da grad bude sasvim drugačiji od tadašnjih urbanih projekata. Heron je u ovom projektu uveo elemente koji su kasnije postali prepoznatljivi za „Arkigram“ grupu, kao što su visoko razvijeni tehnološki detalji i ideje o mobilnim elektronskim gradovima.

Iako nikada nije realizovan, „Hodajući grad“ je imao ogroman uticaj na razvoj arhitektonskih mišljenja i urbano planiranje u narednim decenijama. Ideja o fleksibilnim, modularnim gradovima postala je inspiracija za mnoge projekte u oblasti urbane mobilnosti i održivosti. U kontekstu današnje arhitekture, elementi slični onima koje je Heron predložio, mogu se videti u projektima koji istražuju upotrebu dronova, autonomnih vozila i održivih gradskih rešenja koja omogućavaju dinamično menjanje urbanog prostora. Ideja je uticala i na stvaranje novih pravaca u arhitekturi, kao što su tehno-utopija i futuristički urbanizam. I drugi umetnici i arhitekte počeli su da objavljuju slične stvari, poput Ričarda Bakminstera, američkog arhitekte, dizajnera, vizionara i filozofa zaokupljenog egzistencijalnim pitanjima i poboljšanjem kvaliteta života. Popularizovao je geodetsku kupolu. Treba pomenuti i Vilijema Dž. Mičela, arhitektu i urbanističkog dizajnera rođenog u Australiji, i njegove vizije futurističkih gradova koji mogu odgovoriti na tehnološke promene.
Iako je projekt izazvao veliki entuzijazam u krugovima arhitekata, njegova realizacija bila je i predmet brojnih kritika. Neki su smatrali da je ideja o pokretnom gradu previše utopijska, a drugi su se pitali kako bi takav grad mogao da funkcioniše u stvarnom životu. Takođe, postojale su brige o održivosti i praktičnoj primeni takvih struktura u svakodnevnom životu. Kritičari su ukazivali na potencijalne probleme sa stabilnošću, energetskom efikasnošću i logističkim izazovima. S obzirom na tehnologije koje su bile dostupne u vreme kada je projekat osmišljen, „Hodajući grad“ je smatran više kao konceptualna i umetnička vizija nego kao realističan plan za gradsku izgradnju. Ipak, njegovo postojanje u arhitektonskoj i umetničkoj literaturi predstavlja značajan korak u razumevanju kako se tehnologija i umetnost mogu spojiti u kontekstu urbanog života.
Projekat „Hodajući grad“ predstavlja primer arhitektonskog futurizma, sa snažnim uticajem na savremenu arhitekturu i urbanizam. Iako nije realizovan, ovaj koncept je pomerio granice mogućeg i postavio temelje za mnoge inovacije koje su se pojavile u urbanističkom razmišljanju tokom poslednjih decenija. Ron Heron je ovom idejom stvorio sliku o gradovima koji nisu fiksirani u jednoj tački, već su, poput živih organizama, u stalnoj promeni i prilagođavanju novim okolnostima.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"