VOLASOVA LINIJA

Dr Ana Paunović

Granica koja deli svet

Zapanjujuća biogeografska podela

U senci slavnog Čarlsa Darvina često se krije jedno podjednako veliko ime, Alfred Rasel Volas (Alfred Russel Wallace, 1823-1913), britanski prirodnjak, geograf, antropolog i biolog. Volas nije bio samo nezavisni začetnik teorije prirodne selekcije već i osnivač biogeografije, nauke koja proučava raspodelu biljnih i životinjskih vrsta kroz prostor i vreme. Njegovo najpoznatije otkriće, Volasova linija, i danas predstavlja jedan od najfascinantnijih primera kako istorija Zemlje oblikuje raspodelu života.

Alfred Rasel Volas rođen je 8. januara 1823. godine u gradiću Usk, u Velsu. Poticao je iz brojne, siromašne porodice. Zbog porodičnih problema, bio je primoran da napusti školu sa samo 14 godina i zaposli se kao geodetski pomoćnik kod svog starijeg brata. Taj posao mu je omogućio boravak u prirodi, što je probudilo njegovo interesovanje za botaniku i zoologiju.

Samouk i uporan, brzo je stekao zavidno znanje koje ga je odvelo na dva velika putovanja života. Oženio se 1866. godine sa Eni Mitn (Annie Mitten) i imao troje dece. Veći deo života proveo je u miru i povučenosti, pišući i razmenjujući pisma sa mnogim poznatim naučnicima tog vremena. Bio je i socijalno angažovan, zalagao se za prava radnika, progresivne poreze, obrazovanje za siromašne i osiguranje za starije. Volas je umro 1913. godine, u 91. godini života, ostavivši iza sebe intelektualno nasleđe koje prevazilazi okvire jedne discipline.

Putnik sa svrhom

Prva velika naučna ekspedicija Alfreda Rasela Volasa započela je 1848. godine, kada je u svojoj 25. godini života otputovao u Južnu Ameriku, zajedno sa prijateljem i kolegom Henrijem Volterom Bejtsom (Henry Walter Bates). Obojica su bili mladi samouki prirodnjaci koji su delili strast prema proučavanju prirode. Inspirisani knjigom „Putovanje na Biglu“ Čarlsa Darvina, odlučili su da sami organizuju put u Amazonski basen, u nadi da će ne samo istraživati egzotične krajeve već i obezbediti prihod prodajom primeraka insekata i biljaka evropskim kolekcionarima i muzejima. Glavni cilj ekspedicije bio je da se istraže biološke razlike između vrsta koje žive na suprotnim stranama velikih reka u Amazoniji, kao i da se ispita u kojoj meri su životinje i biljke oblikovane lokalnim uslovima sredine.
Volas je još tada počeo da razmišlja o mogućim mehanizmima koji utiču na raznolikost vrsta, što će ga kasnije dovesti do teorije prirodne selekcije. Volas i Bejts su najpre stigli u Belem (tadašnji Para) na atlantskoj obali Brazila, a zatim su se zaputili uz reku Amazon i njene pritoke. Istraživali su prašume, rečna ostrva i sela domorodačkog stanovništva. Volas je posebno bio zainteresovan za ptice, ribe i insekte, ali je beležio i jezičke, kulturne i fizičke karakteristike različitih plemena. Iako su putovali zajedno, ubrzo su se razdvojili kako bi efikasnije pokrili različite regije. Volas je krenuo uz reku Rio Negro i stigao do njenog spoja sa Amazonom, gde je proveo više od godinu dana. Bejts je ostao u regionu Amazonije ukupno jedanaest godina, dok se Volas vratio ranije. Godine 1852. Volas se ukrcao na brod za Englesku, ali se tada dogodila tragedija: brod se zapalio na povratku preko Atlantika, i gotovo celokupna kolekcija uzoraka koju je Volas prikupio, desetine hiljada primeraka, dnevnici, crteži, beleške - nestala je u plamenu. Preživeo je brodolom i proveo deset dana na otvorenom moru pre nego što su ga spasili.

Ovaj gubitak bio je ogroman udarac, ali Volas nije klonuo duhom. Tokom putovanja slao je deo materijala ranije u Englesku, pa mu je nešto uzoraka ipak bilo sačuvano. Takođe, iskustva stečena u Amazoniji dodatno su ga učvrstila u uverenju da postoji prirodan mehanizam za poreklo vrsta, misao koju će razraditi tokom svoje naredne, ključne ekspedicije u Malajski arhipelag.

Savršeni primeri prirodne selekcije

Njegovo drugo putovanje započelo je 1854. godine ekspedicijom u Malajski arhipelag, ogromno ostrvsko područje koje obuhvata današnje teritorije Malezije, Indonezije, Istočnog Timora, Singapura i dela Papue Nove Gvineje. Volas je u Malajski arhipelag otputovao kao nezavisni istraživač i sakupljač, uz podršku britanskih prirodnjačkih muzeja i privatnih kolekcionara koji su kupovali primerke flore i faune. Njegov glavni cilj bio je istraživanje tropske biološke raznolikosti i razumevanje obrazaca distribucije vrsta. Volas je putovao u ekstremno teškim uslovima: boravio je u vlažnim prašumama, spavao u kolibama sa lokalnim stanovništvom, bolovao od malarije i raznih drugih tropskih bolesti. U pismima koja je slao prijateljima u Englesku, pisao je o usamljenosti, nostalgiji i fizičkom iscrpljenosti, ali i o neverovatnoj motivaciji koju mu je davalo otkrivanje novih vrsta i pojava. Uprkos svemu, nikada nije ozbiljno razmatrao prekid ekspedicije. Njegova strast za znanjem bila je jača od bolesti i opasnosti. Na svakom ostrvu beležio je prisustvo i odsustvo određenih vrsta, uslove staništa, ponašanje životinja i geografske karakteristike. Tokom osam godina putovanja prešao je više od 22.000 kilometara, posetio preko 60 ostrva i prikupio oko 125.000 primeraka biljaka, životinja i insekata, od kojih su hiljade bile nepoznate nauci. Procenjuje se da je identifikovao preko 5.000 novih vrsta.
Među hiljadama primeraka koje je prikupio, mnogi su ostali upamćeni kao neke od najegzotičnijih i najlepših životinja sveta. Neke od upečatljivih vrsta koje je otkrio ili prvi naučno opisao su rajske ptice, leteće žabe, leteći lemuri, kao i brojne vrste leptirova i tvrdokrilaca. Rajske ptice (Paradisaeidae), posebno vrste iz Papue Nove Gvineje, zadivile su  Volasa svojim zapanjujućim perjem i plesnim ponašanjem. Bio je fasciniran njihovom ulogom u udvaranju i smatrao ih savršenim primerom prirodne selekcije.

Žabe koje lete do 15m

Na ostrvima Borneo i Sumatra, primetio je žabe koje ne skaču samo horizontalno, već se uz neobičnu lakoću spuštaju sa grana, jedreći kroz vazduh. Leteće žabe zapravo imaju sposobnost da pomoću raširenih udova i kožnih membrana upravljaju pravcem kretanja dok padaju sa visine  što im omogućava da prelete do 15 m iz jednog drveta u drugo, čime štede energiju, izbegavaju predatore i brzo se kreću kroz gustu krošnju. Uprkos imenu, letenje kod ovih žaba nije let kao kod ptica, već adaptivni odgovor na vertikalno strukturisano stanište. U džungli, gde se život odvija u višespratnim nivoima od tla, preko nižeg rastinja do najviših krošnji,  brzina i fleksibilnost kretanja znače razliku između života i smrti. Vrste poput Rhacophorus nigropalmatus (poznata i kao Volasova leteća žaba) imaju izuzetno duge prste na ekstremitetima, između kojih se proteže zategnuta membrana nalik padobranu. Kada žaba raširi udove i ispruži prste, ova kožica funkcioniše kao paraglajder.

Među najneobičnijim stvorenjima koja je Alfred Rasel Volas susreo tokom svoje osmogodišnje ekspedicije po Malajskom arhipelagu nalaze se stvorenja koja deluju kao da su izašla iz sveta mitova i legendi - leteći lemuri, poznati i kao kolugoi. Na prvi pogled, ovi sisari podsećaju na nešto između mačke, šišmiša i veverice, ali zapravo nisu ni jedno od toga. Štaviše, nisu ni pravi lemuri ni pravi letači. Ipak, njihova sposobnost da јedre s drveta na drvo čini ih jednim od najfascinantnijih primera adaptacije u kišnim šumama jugoistočne Azije. Tokom svog boravka u šumama Bornea i Malajskog poluostrva, Volas je više puta primećivao ova stvorenja kako se spuštaju sa visokih stabala, šireći svoje udove u obliku krsta i lebdeći neobično dugo kroz vazduh, često prelazeći i preko 100 m u jednom „skoku“. Zabeležio ih je kao izuzetno stidljive noćne životinje, koje se danju skrivaju u šupljinama stabala a noću tiho klize kroz guste krošnje. Njihovo kretanje bilo je toliko tiho i neupadljivo da ih je lokalno stanovništvo smatralo „duhovima drveća“. Volasa su oduševili ne samo izgledom, već i činjenicom da ih je bilo gotovo nemoguće uočiti bez pažljivog i strpljivog posmatranja.

U Volasovo vreme, svrstavanje kolugoa bilo je velika taksonomska misterija. Njihov izgled je zavarao mnoge zoologe. Danas znamo, zahvaljujući genetskim istraživanjima, da su najbliži rođaci upravo primata, iako su se od njih odvojili pre više od 60 miliona godina. Dakle, leteći lemuri (red Dermoptera) pripadaju veoma maloj i evolutivno izolovanoj grupi sisara. Uprkos imenu, nisu ni lemuri (koji žive na Madagaskaru), niti zaista lete. Jedrenje omogućava membrana prekrivena krznom, nazvana patagijum, koja se povezuje sa licem, šapama i repom. Njihov patagijum, u poređenju sa svim drugim životinjama koje mogu da jedre kroz vazduh, ima najveću površina u odnosu na telo, što ih čini najboljim među poznatim „letačima bez krila“.Kolugo je dakle sisar koji život provodi u krošnjama drveća, dostiže dužinu od 35-40 cm i težinu od 1-2 kg.
Brojne su vrste leptira i tvrdokrilaca koje je otkrio ili prvi naučno opisao Volas, od kojih su mnogi bili toliko neobični po obliku, bojama ili ponašanju da su izazivali senzaciju među evropskim entomolozima. Među njima je i leptir  Ornithoptera croesus, izuzetno veliki leptir iz porodice lastinorepaca (Papilionidae) je jedna od najlepših vrsta na svetu, naročito mužjak koji ima blistave zlatno-žute i crne šare na krilima. Volas ga je našao na ostrvu Halmahera, u Molucima. Bio je toliko impresioniran njegovom lepotom da je napisao u pismu: „Nikada u životu nisam doživeo takav trenutak čiste ushićene radosti kao kada sam video tu lepotu u svojoj mreži.“.

Linija koja deli svet

Tokom svojih istraživanja na arhipelazima Malajskog arhipelaga, Volas je primetio zapanjujuću biogeografsku pojavu: životinjski svet ostrva zapadno od linije (kao što su Borneo i Bali) bio je sličan onom u Aziji, dok je na ostrvima istočno od nje (kao što su Lombok i Nova Gvineja) bio sličniji australijskom. Iako razmak između nekih ostrva s obe strane linije iznosi samo nekoliko desetina kilometara, razlike u fauni su dramatične. Tako je nastala ideja o Volasovoj liniji. Zapadno od te zamišljene linije dominiraju azijske vrste poput majmuna, vodenih bivola, nosoroga, tapira, slonova i tigrova, dok se istočno javljaju tipični predstavnici australijske faune, uključujući komodske varane, rajske ptice, papagaje, ehidne, kengure i kazuare. Ta nevidljiva biogeografska granica, koju je Volas prvi identifikovao, danas nosi njegovo ime - Volasova linija. Volasova linija je dakle biogeografska granica koja razdvaja azijsku i australijsku faunu. Prolazi između ostrva Bali i Lombok, pa dalje između Borneo-Sulavesi i Filipina-Molučkih ostrva, sve do Timora i Halmahere.
Ona ne prati političke ni vidljive geografske granice, već reflektuje duboke okeanske kanale i drevne tektonske barijere koje su sprečavale migraciju vrsta. Čak i tokom ledenih doba, kada je nivo mora opao, duboki Lombokov prolaz ostao je prepreka nepremostiva za mnoge kopnene životinje. Zapadna ostrva bila su povezana sa azijskim kopnom, dok su istočna ostala izolovana uz Australiju, što je omogućilo evoluciju potpuno različitih vrsta.
Treba istaći da je Volas je ovu granicu zacrtao pre postojanja satelitskih mapa, genetskih analiza i moderne tehnologije, isključivo na osnovu posmatranja i logike. Njegova mapa iz 1863. godine postavila je temelj za ono što će postati moderna biogeografija.

Volasova linija nije samo zoološki kuriozitet. Ona je dokaz da se vrste  razvijaju različito kada su fizički razdvojene, ona je temelj biogeografije (nauka koja proučava prostornu raspodelu živih organizama) i njihovih zajednica na Zemlji baveći se objašnjavanjem faktora koji utiču na rasprostranjenost i distribuciju života, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti kao i primer kako terensko posmatranje može dovesti do otkrića bez laboratorije i tehnologije. Zahvaljujući Volasu, danas znamo da granice među vrstama često ne prate granice koje crtamo na kartama, već dubine mora, tokove reka, planinske lance i klimatske barijere.

Naučni rad i doprinos

Tokom svog života, Alfred Rasel Volas je objavio preko dvadest knjiga i više od 700 naučnih radova i eseja. Njegova najpoznatija dela uključuju The Malay Archipelago (1869), remek-delo putopisne i naučne literature, koje i danas služi kao osnovna literatura studentima biologije i biogeografije. U ovom delu opisao je kako izgledaju ostrva Malajskog arhipelaga, ko su ljudi koji tamo žive, koji su im običaji, koje je mnogobrojne vrste zabeležio.
Pored toga, objavio je i dela koja se bave društvenim pitanjima, uključujući Man’s Place in the Universe i The World of Life. U njima je pokušavao da uspostavi vezu između nauke, religije i morala. Bio je protivnik darvinističkog determinizma i smatrao je da evolucija nije isključivo materijalni proces.

Evolucija iz drugog ugla

Iako je Volas nezavisno došao do istih zaključaka kao Darvin o prirodnoj selekciji, njegova vizija evolucije imala je i neke razlike. Volas je, na primer, smatrao da se ljudska svest i um ne mogu objasniti isključivo prirodnim selekcijama, što je stav koji ga je kasnije udaljio od nekih kolega. Bio je zainteresovan i za spiritualizam, što mu je dodatno umanjilo autoritet među „strogo racionalnim“ naučnicima viktorijanskog doba.
Ipak, odnos između Volasa i Darvina bio je prijateljski i pun međusobnog poštovanja. Darvin je čak požurio da objavi Poreklo vrsta nakon što je dobio pismo od Volasa u kome ovaj izlaže istu ideju - kako ne bi ispalo da prisvaja tuđi rad. Dvojica naučnika su zajedno predstavili teoriju prirodne selekcije Linnean Society-ju 1858. godine.

Nasleđe jednog vizionara

Više od jednog veka nakon njegove smrti, Volas nas podseća da i u naizgled nevažnim razlikama, kao što su različiti leptiri sa dve obale malog morskog prolaza, može ležati ključ za razumevanje velikih zakona prirode.
Danas se Volas smatra jednim od osnivača moderne ekologije i zaštite prirode. Njegove ideje o povezanosti živih bića i sredine u kojoj žive anticipirale su principe koji se danas primenjuju u konzervacionoj biologiji. Njegovo insistiranje na empirijskim dokazima, terenskom radu i interdisciplinarnom pristupu postali su temelj naučne metodologije u biologiji. Volasova linija je danas temelj biogeografije, nauke koja između ostalog ukazaju na to da geološke barijere, poput dubokih morskih kanala, mogu oblikovati tok evolucije i biodiverzitet nekog područja. Moderni genetski i geološki podaci potvrđuju ono što je Volas intuitivno shvatio: iako su ostrva fizički blizu, tokom ledenih doba bila su povezana s različitim kontinentima - neka s Azijom, druga s Australijom.
Treba istaći da je Alfred Rasel Volas bio mnogo više od „onog drugog“ pored Darvina. Bio je pionir u ekologiji, zagovornik zaštite prirode, kritičar društvenih nejednakosti i jedan od prvih naučnika koji su upozoravali na negativne posledice ljudskog uticaja na životnu sredinu. Već u 19. veku govorio je o posledicama krčenja šuma, prekomernog lova i zagađenja. Njegovi stavovi o prirodnoj ravnoteži i važnosti biodiverziteta bili su daleko ispred njegovog vremena. U svojim kasnijim radovima, Volas je oštro kritikovao kolonijalnu eksploataciju prirodnih resursa, zagovarao socijalnu pravdu i interesovao se za veze između nauke, filozofije i etike.
Alfred Rasel Volas nije bio samo naučnik, bio je mislilac, humanista, vizionar. Njegova linija nije samo biogeografska granica; ona je simbol upornosti, posvećenosti i sposobnosti pojedinca da promeni način na koji vidimo svet. Danas, više nego ikad, Volas podseća koliko je važno pažljivo posmatrati prirodu,  jer u tim zapažanjima leže odgovori na najdublja pitanja o životu.
Na mapama sveta možda je nećete videti, ali Volasova linija, ta tanka nevidljiva nit između kontinenata, vrsta i istorije, ostaje jedna od najfascinantnijih granica u prirodi.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"