MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
»   BROJ: 14
Jun 2005 g.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.

 

» Glavni naslovi

ASTRONMIJA

Misterija "mladih" galaksija

Saznanje da kosmos raste znatno brže i dramatičnije navelo je američke astronome na zaključak da su novootkrivene galaksije nastale odmah posle “velikog praska”, eksplozije od koje je “sve počelo”.

Do nedavno naučnici su smatrali da su galaksije mogle biti formirane najmanje pre šest milijardi godina. To znači da su ove strukture nastale u vreme kada je kosmos dostigao polovinu sadašnje starosti koja, prema poslednjim procenama, iznosi 13,7 milijardi godina. Medjutim, najnovije otkriće američkih astronoma u potpunosti demantuje ovu teoriju. Stručnjaci sa Univerziteta u Teksasu (SAD) registrovali su, u najudaljenijem delu vasione, najveću vidjenu kosmičku strukturu nastalu oko 2,8 milijardi godina posle “velikog praska”. Nije teško izračunati da je pronadjena galaksija stara 10,8 milijardi godina.

- Ovo otkriće ukazuje da se formiranje galaksija, po svemu sudeći, desilo u mnogo kraćem vremenskom roku nego što se do sada mislilo. Kosmos je brže evoluirao pa su, u skladu sa tim, i same galaksije stvarane znatno ranije - kaze docent dr Dejan Urošević sa Katedre za astronomiju na Prirodno-matematickom fakultetu u Beogradu

Lanac galaksija

Reč je o džinovskom lancu galaksija, koje se nisu raspršile po vasioni bez ikakvog reda, već su se “stopile” u čvrstu strukturu. A da bi se stvorila jedna uredjena forma, potrebno je još nekoliko milijardi godina. Lanac novootkrivenih galaksija dugačak je trista miliona svetlosnih godina i prostire se preko “mrlje” veličine punog Meseca, na južnoj strani sazveždja Ždrala.

- Kada govorimo o starosti nebeskih tela, treba istaći da, što su udaljenije od Zemlje, strukture su starije. Koristeći se najsavremenijim astronomskim uređajima, naučnici su otkrili da se pomenuti lanac galaksija nalazi na udaljenosti od 10,8 milijardi svetlosnih godina, što znači da je on “autentično star” - konstatuje dr Urošević i dodaje da, u ovom trenutku, za nas tek pronađena kosmička forma možda više i ne postoji u vasioni. Po definiciji, put koji svetlost pređe za godinu dana čini jednu svetlosnu godinu tj. on iznosi 10 triliona kilometara.

- Dok je do nas stigla “informacija” o postojanju udaljene galaksije, proteklo je mnogo godina od njenog formiranja - zaključuje dr Urošević.

Tamne strukture

Detaljna istraživanja novootkrivene kosmičke strukture pokazuju da je ovaj dugački lanac čini 37 galaksija. Ipak, to je relativno mali broj činilaca. Pretpostavlja se da na tom “ parčetu neba” postoji nekoliko desetina, stotina, možda čak i hiljada nevidljivih galaksija, koje su isuviše tamne da bi se videle. Posmatrajući daleka kosmička prostranstva iz opservatorija, koje su smeštene u Čileu i istočnoj Australiji, astronomi su utvrdili da je moguće registrovati samo svetle strukture dok im je “dokumentacija” o postojanju tamnijih formi još uvek nepristupačna.

- Koliko tamnih galaksija ima u kosmosu, niko ne može ni da pretpostavi. Iz dana u dan astronomi otkrivaju nova nebeska tela. Svaki od ovih pronalazaka vodi razotkrivanju tajne nastanka Sunčevog sistema. Sunce je samo jedna od milijardi zvezda u galaksiji Mlečni put koja je, opet, samo jedna od milijardi galaksija u svemiru. Svako novo otkriće donosi po jedan novi odgovor ali i lavinu novih pitanja pomoću kojih ćemo jednog dana doznati i koliko je tačno stara naša galaksija. Pretpostavlja se da su se Sunce i planete koje se oko njega okreću formirale pre 4,6 milijardi godina. Ali, u astronomiji je sve relativno - zaključuje dr Urošević.

L.T.

 


Okeanske planete – hipoteze

Okeanske planete Negde među udaljenim zvezdama možda leže svetovi potopljeni ispod dubokih i uzburkanih mora. Da li je moguće da neki od tih srebrnastih okeana nosi u sebi život? Izgleda da je samo pitanje vremena kada ćemo dobiti odgovor na ovo pitanje

Daleko u svemiru postoje planete koje ni po čemu nisu slične onima koje su nam danas poznate. Poznajemo stenovite svetove poput našeg sveta. Znamo i za planete koje su ogromne gasovite lopte. Ali izgleda da su se u udaljenim zvezdanim sistemima pojavili novi planetarni oblici...

- Zovemo ih okeanske planete. To su gigantski svetovi, možda sa okeanima stotinama puta većim od naših - kaže Kristof Sotin, sa Univerziteta u Nantu, Francuska. - Okeanske planete nisu plod mašte naučnika. Ideja o njihovom mogućem postojanju ishod je brojnih naučnih posmatranja.

Do sada niko nije video neku takvu planetu, ali nalazi do kojih su došli naučnici posmatrajući jedan broj ekstrasolarnih planetarnih sistema, ukazuju da, negde daleko, okeanske planete izvesno postoje. Štaviše, Sotin i njegove kolege veruju da bi to možda bila i najbolja mesta za traganje za životom izvan Zemlje.

Sve je proisteklo iz jednog drugog za astronome iznenađujućeg otkrića. Oni su otkrili «gasne gigantske» planete – lopte od stena i leda, koje su poput Jupitera omotane gustim slojevima gasa i kreću se veoma blizu svojih matičnih planeta. U najekstremnijem slučaju, ogromna planeta pod nazivom 51 Pegasi B kreće se osam puta bliže svojoj zvezdi nego što se Merkur kreće oko našeg Sunca. Uslovi koji su doveli do ovako čudne situacije mogli se da stvore i okeanske planete.

Gasoviti gigant poput 51 Pegasi B iznenađuje jer nije mogao nastati blizu zvezde. Toplota i zvezdani vetar koji tamo postoje prouzrokovali su isparavanje ledenih giganata i razneli gas mnogo pre nego što je bilo moguće da nastane planeta. Svi gasoviti giganti, poput Jupitera, Saturna, Urana ili Neptuna nastali su u spoljnim delovima Sunčevog sistema. Kako to da je 51 Pegasi B prekršio sva pravila?

Po verovanju planetarnih fizičara, objašnjenje leži u vremenu formiranja planete. Sunčev sistem je nastao iz sferne nebule gasa i prašine koja se urušavala pod sopstvenom gravitacijom. Skupljajući se lakše po svojoj osi obrtanja nego po drugim pravcima, ona formira «protoplanetarni» disk sastavljen od formirajućeg materijala, pri čemu se središnja koncentracija dovoljno zagreje da može da postane zvezda a spoljnji delovi uđu u sastav planeta. Fizičari veruju da je 51 Pegasi B, poput Jupitera i Saturna, formiran mnogo dalje od svoje zvezde, ali da je gravitaciono privlačenje preostalih delova protoplanetarnog diska dovelo do kočenja njegovog kretanja, uzrokujući da se on spiralno kreće ka unutra gotovo deset miliona godina.

Niko ne zna da odgovori zašto se ovo nije desilo u našem Sunčevom sistemu. Moguće je da je naš protoplanetarni disk bio ređi i da se brže uklopio u embrionske planete? Kada se sav materijal iz diska iskoristi, planete prestaju da se kreću ka unutra i njihove orbite postaju fiksne. Ali, kada je posredi protoplanetarni disk veće gustine, može da dođe do planetarne migracije većih dometa.

Mokro i divlje

Ako gasoviti giganti mogu da se spiralno kreću ka unutra prema svojim zvezdama, onda to mogu i drugi.

- Nama razloga zašto manje masivne spoljne planete ne bi mogle da migriraju - kaže Sotin. - To je osnova mogućeg postojanja okeanskih planeta.

Naučnici su do sada uspeli da primete samo gasovite gigante koji su migrirali dovoljno daleko ka unutra da i dalje imaju vidljiv gravitacioni uticaj na svoju zvezdu. Ali, Sotin veruje da su i manje, ledom omotane planete, mogle da migriraju ka svojoj zvezdi. A to znači da su neke došle do tačke kada spoljni ledeni omotač počinje da se topi, stvarajući prostrane okeane.

Sotinu je trebalo dosta vremena da dođe na ovu ideju. Ideju o postojanju okeanskih planeta prvi je pomenuo David Stevenson, sa kalifornijskoj Instituta za tehnologiju. Još 1998. godine on je spekulisao da je moguće da neka ledena kamenita planeta bude izbačena iz nekog sunčevog sistema u razvoju u smrznuta prostranstva međuzvezdanog prostora - ali da je to nemoguće pre nego što formira atmosferu. Iako bi takva planeta bila daleko hladnija od zvezde, Stevenson je tvrdio da bi njena atmosfera mogla da uhvati dovoljno preostale toplote za otapanje leda i njegovo pretvaranje u okeane.

Sotin se zainteresovao za ovu ideju kada su njegove kolege počele da spekulišu o dubini okeana koji bi se formirali u slučaju da je Stevenson u pravu. Kao stručnjak za svemirski led, on je tvorac pretpostavke o ledu pod velikim pritiskom na Jupiterovom mesecu Kalisto. Sotinove kolege su govorile da bi dubina okeana iznosila i hiljade kilometara. Ali, Sotinovi proračuni su pokazali da se led prosto ne bi topio pod ogromnim pritiscima koji bi vladali na takvim dubinama: postoje granice koliku dubinu može da ima tečnost.

I mada nije reč o hiljadama kilometara, razmere su impresivne. Sotin je izračunao da bi okeanske planete mogle da imaju vodu dubine i preko 100 kilometara – što je 10 puta više od najdubljeg mesta okeana na Zemlji i 40 puta više od njegove prosečne dubine. Obzirom da okean pokriva čitavu površinu takve planete, to znači da je reč o nemerljivim količinama vode.

Dubina bilo kog planetarnog okeana zavisila bi od više različitih faktora. Jedan je veličina planete. Najveće okeanske planete mogle bi da budu 10 puta veće od Zemlje. Gravitaciona sila bilo koje planete veće od ove značila bi da bi planeta držala oko sebe smesu vodonika i helijuma, što bi je pretvorilo u gasovitog giganta. Tako je Sotin sa kolegama radio proračune za okeansku planetu čija bi masa bila šest do osam puta veća od Zemljine. Te planete imale bi prečnik dvostruko veći od Zemljinog i oko 50 posto jaču površinsku gravitaciju. Drugi bitan faktor je temperatura površine planete. Ona zavisi od unutrašnje radioaktivnosti koja održava toplotu unutrašnjosti planete dugo nakon što zamru vatre njenog rođenja, kao i od udaljenosti od matične zvezde i sastava njene atmosfere, koja možda sadrži gasove koji zadržavaju toplotu, poput ugljen-dioksida ili vodene pare.

Obzirom da detalji o atmosferi i preciznom unutrašnjem sastavu ovakvih planeta nisu poznati, Sotin je radio proračune za različite scenarije, sa različitim dubinama okeana. Proračuni pokazuju da se možda radi o količini vode koja je 240 puta veća od količine vode na Zemlji. Kako bi onda izgledao takav vodeni svet?

Kao prvo, na njemu ne bi bilo suvog tla. Čak i ako bi bio probijen sloj leda na dnu okeana, što bi omogućilo da se stene mestimično pojave – to bi značilo da bi trebalo da se radi o planini visine 100 kilometara, koja bi se promolila iz okeana. Čak i gravitaciona sila na Zemlji ne dozvoljava formiranje takvih planina. Primera radi, najviša planina na Havajima visoka je 4245 metara iznad mora, s tim što se vrh planine nalazi 10 kilometara od dna Pacifika. Tako posmatrano ta je planina viša od Mont Everesta. A na okeanskoj planeti sa većom gravitacijom, da i ne pominjemo ogromnu težinu vode, ne bi bilo moguće da postoji ništa slično pa čak ni ovoj planini.

Ovo bi značilo da bi kretanje okeana bila jednostavnija nego na Zemlji, mada bi i dalje zavisilo od brzine kretanja i nagnutosti planetarne ose.

U potrazi za vodenim svetovima

Sotin i Stevenson nisu jedini koji veruju u mogućnost postojanja okeanskih planeta. Oni smatraju da - iako u našem Sunčevom sistemu nije došlo do stvaranja vodenih svetova blizu njihovih matičnih zvezda - to ne znači da se nešto slično ili čak i isto nije desilo negde drugde. Kako bi ti svetovi izgledali? Zemlja sija u svemiru zbog svoje vode i oblaka. Sotinova okeanska planeta, mnogo veća od Zemlje i potpuno prekrivena ledom, sijala bi kao uglancano ogledalo koje se kreće kroz svemir. To ne mora da znači da bismo mi to mogli da vidimo sa Zemlje – uostalom, sva naša otkrića dolaze od indirektnih dokaza.

Moguće je da će neka od budućih svemirskih misija otkriti postojanje ovakvih svetova. Francuski orbitirajući teleskop COROT, planiran za lansiranje u ovoj godini, moći će da detektuje i planete koje su do pet puta manje od Zemlje. Pažnji onih koji su se ovim bavili svakako nije izmaklo da bi ovakvi svetovi možda bili odlično tlo za stvaranje života.

Da li će nam teleskopi uskoro preneti signale života? Možda, ako budemo imali sreće. Naučnici ukazuju da bismo prethodno morali da otkrijemo tragove ozona.

- Jedina mogućnost postojanja znatne količina ozona u atmosferskom spektru jeste ako se kiseonik proizvodi na maloj visini, što znači da treba da nastane procesom biološke fotosinteze. Takav signal se može očitati sa neke okeanske planete u tranzitu, pri čemu bi njena zvezda otpozadi osvetljavala njenu atmosferu.

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u  
»  Prijatelji Planete

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003 -2012. PLANETA