MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
Planeta Br. 102 | ATLANTIDA, potopljena ili izmišljena?
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
» BROJ 102
Planeta Br 102
Godina XVIII
Oktobar-Novembar-Decembar 2021.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 105
Maj. 2022g
Br. 103
Jan. 2022g
Br. 104
Mart 2022g
Br. 101
Jul 2021g
Br. 102
Okt. 2021g
Br. 99
Jan. 2021g
Br. 100
April 2021g
Br. 97
Avgust 2020g
Br. 98
Nov. 2020g
Br. 95
Mart 2020g
Br. 96
Maj 2020g
Br. 93
Nov. 2019g
Br. 94
Jan. 2020g
Br. 91
Jul 2019g
Br. 92
Sep. 2019g
Br. 89
Mart 2019g
Br. 90
Maj 2019g
Br. 87
Nov. 2018g
Br. 88
Jan. 2019g
Br. 85
Jul 2018g
Br. 86
Sep. 2018g
Br. 83
Mart 2018g
Br. 84
Maj 2018g
Br. 81
Nov. 2017g
Br. 82
Jan. 2018g
Br. 79
Jul. 2017g
Br. 80
Sep. 2017g
Br. 77
Mart. 2017g
Br. 78
Maj. 2017g
Br. 75
Septembar. 2016g
Br. 76
Januar. 2017g
Br. 73
April. 2016g
Br. 74
Jul. 2016g
Br. 71
Nov. 2015g
Br. 72
Feb. 2016g
Br. 69
Jul 2015g
Br. 70
Sept. 2015g
Br. 67
Januar 2015g
Br. 68
April. 2015g
Br. 65
Sept. 2014g
Br. 66
Nov. 2014g
Br. 63
Maj. 2014g
Br. 64
Jul. 2014g
Br. 61
Jan. 2014g
Br. 62
Mart. 2014g
Br. 59
Sept. 2013g
Br. 60
Nov. 2013g
Br. 57
Maj. 2013g
Br. 58
Juli. 2013g
Br. 55
Jan. 2013g
Br. 56
Mart. 2013g
Br. 53
Sept. 2012g
Br. 54
Nov. 2012g
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.
» Glavni naslovi

TEMA BROJA

 

Priredila: Ilijana Jakšić Pavlović

Atlantida / Hipoteze o mestu

Svuda a kao da je nigde

 


Hipoteze lokacije Atlantide zaista su različita predložena mesta u stvarnom svetu za izmišljeno ostrvo Atlantida, opisano kao izgubljena civilizacija koju pominje Platon u svojim dijalozima. Osoba po imenu Kritija mlađi tvrdi da je ostrvo po imenu Atlantida progutalo more pre više od 9 hiljada godina. Tu priču su mu preneli preci, tačnije njegov deda po kome je dobio ime, a koji je to čuo od svog oca. Priča potiče iz egipatskog svetilišta. Prema Platonovim dijalozima, ostrvo se nalazilo u blizini današnjeg Gibraltara. Međutim, to nije jedina predložena lokacija.

Tema Broja

Severozapad Egipta: od Grčke do Španije

Mnoge teorije o smeštanju centra Atlantide u Mediteranu su pod uticajem geografskog položaja Egipta, odakle je priča navodno potekla.

Ostrvo Paros

Robert Grejvs u svojoj knjizi „Grčki mitovi“ (1955) tvrdi da je Atlantida bila ostrvo Paros, u blizini zapadne obale delte Nila, pre nego što ga je Aleksandar Veliki povezao sa kopnenim delom Egipta.

Erupcija na Santoriniju

Smatra se da priča o Atlantidi čuva kulturološko sećanje na Minojsku erupciju, koja je uništila grad Akrotiri i uticala na neka minojska naselja na Kritu. Nedavno se došlo do zaključka da bi Akrotiri „mogao biti Atlantida“.

U blizini Kipra

Robert Sarmast, američki arhitekta, tvrdio je da izgubljeni grad leži na dnu istočnog Mediterana, u kiparskom koritu. U svojoj knjizi i na vebsajtu on tvrdi da slike sonara s morskog dna jugoistočno od Kipra pokazuju obeležja napravljena ljudskom rukom, na dubini od 1500 m. On interpretira ova obeležja kao veštačke strukture koje su deo izgubljene Atlantide, onakve kakvom ju je opisivao Platon. Prema njegovim idejama, nekoliko karakteristika Kipra, u šta spada prisustvo bakra i izumrlih kiparskih patuljastih slonova, idu u prilog ideji da je Kipar nekada bio deo izgubljenog raja. Kao i kod mnogih drugih teorija koje se bave lokacijom Atlantide, Saramast spekuliše da je njeno uništenje prouzrokovano katastrofalnim poplavama opisanim u Knjizi Postanja, u priči o velikom potopu. Morski i drugi geolozi, koji su takođe proučavali dno kiparskog korita, kao i profesionalni arheolozi, ne slažu se s njegovim interpretacijama.
Istraživanja koje su sproveli dr C. Hibšer, sa Instituta za geofiziku u Nemačkoj, i drugi, u vezi sa tektonikom soli i blatnim vulkanima u kiparskom basenu, u istočnom Mediteranu, pokazala su da se obeležja koja Saramast interpretira kao Atlantidu sastoje samo od prirodnog kompresijskog nabora na ivici nizbrdice.

Zagonetno ostrvo

Atlantida je mitsko ostrvo, o čijem se postojanju i mestu ništa ne zna. Atlantidu je prvi pomenuo antički grčki filozof Platon. On navodi da Atlantida bila razorena prirodnom katastrofom (verovatno zemljotresom,  poplavom ili vulkanskom erupcijom), oko 9.000 godina pre njegovog vremena. U delu “Kritija”, grčki filozof pominje rat između Atlanta i ostatka tadašnjeg sveta i navodi da se dogodio pre 9.000 godina. Podatak se odnosi na rat a ne na katastrofu, koja je prouzrokavala potonuće ostrva iako je taj rat prekinula prirodna katastrofa. Ove događaje pominju i Prokl (412-485. pne), Strabon (25. godina ne), Plinije Stariji (79. god. ne), Diodoro Sicilijski...

Sardinija

Koncept identifikacije Atlantide sa ostrvom Sardinija je u osnovi ideja da su Italijani učestvovali u pokretu „Narodi sa mora“, pomorskih pljačkaša koji su plovili duž istočnih obala Mediterana. Naziv „Atlas“ mogao bi da se izvede iz „Italos“. Platonovi opisi ostrva i Atlantide imaju nekoliko zajedničkih karakteristika sa Sardinijom i kulturom bronzanog doba. Po ovom scenariju, Atlantida se krije ispod Sardinije i Korzike.

Malta

Malta, koja se nalazi na liniji koja deli zapadno i istočno Sredozemlje i koja je dom najstarijih ljudskih tvorevina na svetu, smatra se mogućom lokacijom Atlantide. Mišljenje dele istraživači današnjeg doba i amateri entuzijasti sa Malte.
U 19. veku, antikvar Đorđo Gronje de Vase objavio je kratak i sažet pregled detalja o teoriji da je Malta bila lokacija za Atlantidu. Njegova teorija inspirisana je otkrićem megalitskih hramova Gantija i Hagar Kim. U svojoj knjizi „Malteški ostaci Atlantide“ Francis Galea piše o nekoliko starijih istraživanja i hipoteza, posebno o malteškom arhitekti Đorđu Grognetu, koji je 1854. smatrao da su malteška osrtva ostaci Atlantide. Međutim, 1828. Đ. Gronje je bio umešan u skandal u vezi sa krivotvorenim otkrićima kojima je namera bila da „dokažu“ da je Malta u stvari Atlantida.

Tema Broja

Turska

Piter Džejms, u svojoj knjizi „Potonula kraljevina“, identifikuje Atlantidu s kraljevinom Zipasla. On tvrdi da je Solon zaista sastavio priču na svojim putovanjima, ali u Lidiji a ne u Egiptu, kako kaže Platon. Atlantida je identična gradu Tantala, sina Zevsa i vladara oblasti Lidije, za koga se govorilo da je uništen u zemljotresu.

Troja

Geoarheolog Eberhard Zanger je predložio hipotezu da je Atlantida u stvari Troja. On veruje da su stanovnici izgubljenog raja, ujedno Trojanci, narodi mora, ali samo manji deo ukupne populacije. Dalje, on smatra da sve države gradovi u kojima se govori grčki jezik egejske civilizacije čine narode mora i da su oni jedni drugima uništili ekonomiju u seriji ratova koji su trajali nekoliko decenija.

Crno more

Nemački istraživači Sigfrid i Kristijan Šope locirali su Atlantidu u Crnom moru. Godine 5500. pne, velika ravnica nalazila se na severozapadu, na mestu gde je prethodno bilo slatkovodno jezero. Rastući nivo mora se 5510. pne. izjednačio s branom današnjeg Bosfora. Herkulovi stubovi su identifikovani kao Bosforski moreuz. Nije objašnjeno kako su trgovački brodovi iz svih delova sveta pristizali u luku izgubljenog raja kada se ona nalazila 350 stopa ispod globalnog nivoa mora.
„Gardijan“ je 2000. Objavio da je Robert Balard, u maloj podmornici, pronašao ostatke ljudskog naselja oko 300 stopa pod vodom u Crnom moru kod severne obale Turske. Oblast je poplavljena 5000 pre nove ere. Ta poplava je sasvim moguće bila inspiracija za biblijsku priču o Nojevoj barci (Teorija o potopu Crnog mora).

“Kritija”

 “Kritija”, jedan od Platonovih poznih dijaloga, sadrži priču o moćnom ostrvskom kraljevstvu Atlantidi i njenom pokušaju da zavlada Atinom. Taj pokušaj je propao zahvaljujući uređenosti atinskog društva. “Kritija” je bio drugi deo planirane trilogije - prethodi mu “Timaj”, a treći deo trebalo je nosi naziv “Hermokrat”. Spis “Kritija” je ostao nezavršen.

Andaluzija

Andaluzija je region današnje južne Španije koji je nekada davno obuhvatao „izgubljeni“ grad Tartesos, nestao u 6. veku pne. Stanovnici Tartesosa bili su trgovci poznati starim Grcima koji su znali za njihovog legendarnog kralja Argantoniosa. Andaluzijsku hipotezu prvobitno je postavio španski autor Huan de Marijana i holandski autor Johanes van Gorp (16. vek). Kasnije je bilo nagoveštaja da se metropola nalazi kod ostrva Menorka i Majorka. Takve tvrdnje su se ponovo javile 1922. a objavio ih je Adolf Šulten, a dalje promovisali Oto Jesen, Ričard Henig, Viktor Berard i Elena Višou, dvadesetih godina prošlog veka.
Andaluzijsku lokaciju podržao je i Rajner Valter Kine u svom članku koji se pojavio u časopisu „Antikvitet“. Njegova teorija zastupa tvrdnju da dobra fikcija imitira činjenice. Platon je objasnio da je njegova priča o izgubljenom kontinentu filozofska fikcija, izmišljena da opiše njegovu maštovitu idealnu državu u slučaju rata. Kine navodi da je Platon koristio tri različita istorijska elementa za svoju priču. Prvo - grčku tradiciju o mikenskoj Atini, drugo - egipatske beleške o ratovima Naroda mora za opis ratovanja Atlantiđana i treće - usmenu tradiciju iz Sirakuze o Tartešanima, najstarijoj zapadnoj kulturi nastaloj u prvom milenijumu pne.

Tema Broja


Spartel Bank

Dve hipoteze su „nominovale“ Spartel Bank, potonulo nekadašnje ostrvo u Gibraltarskom moreuzu, kao lokaciju za Atlantidu. Francuski geolog Žak Kolina-Žirar je predložila hipotezu u septembarskom izdanju francuskog naučnog časopisa Comptes Rendus 2001. Manje poznatu hipotezu postavio je špansko-kubanski inspektor Žorž  Diaz-Monteksano 2000, u aprilskom izdanju španskog magazina Más Allá de la Ciencia („Iznad nauke“). Opovrgnuto je poreklo hipoteze Koline-Žirar. Diaz-Monteksano je tvrdio da je u pitanju plagijat njegove prvobitne hipoteze a Kolina-Žirar je negirala i poricala da je to tačno. I jedno i drugo tvrde da je hipoteza protivnika pseudonauka.
Prema hipotezi Koline-Žirar, u toku poslednjeg maksimuma Ledenog doba, nivo mora je bio 135 m ispod današnjeg nivoa. Stoga je Gibraltar bio uži. Od ostrva Spartel Bank je nastao arhipelag, a najveće ostrvo je imalo 10-12 km u prečniku. Kako je nivo mora rastao, ostrvo je počelo polako da se skuplja. Međutim, 9400. godine pne nivo mora je ubrzano porastao 4 m za 100 godina i tada je vrh glavnog ostrva potopljen.
Pomorski geofizičar Mark-Andre Gutšer je nagovestio da bi moguće objašnjenje za katastrofalna uništenja mogao biti veliki zemljotres i cunami u ovom regionu. Što se tiče geološke analize hipoteze Spartel Bank, Kolina Žirar navodi da je nestanak ostrva zabeležen u praistorijskoj egipatskoj tradiciji oko 4000-3000. godina pne, i ta je priča inspirisala Platona da napiše izmišljenu verziju interpretiranu kao ilustraciju njegovih sopstvenih viđenja.

Maroko

Prema mišljenju Majkla Hibnera, jezgro Atlantide smešteno je kod jugozapadnog Maroka, u Atlantskom okeanu. U njegovim istraživanjima se opisuje pristup analizama Platonovih dijaloga. Različiti geografski pokazatelji iz Platonovih dela korišćeni su da se izvedu zaključci o najverovatnijoj lokaciji Atlantide. Ishod je ravnica Sus-Masa, u današnjem jugozapadnom Maroku. Ova ravnica je okružena Visokim Atlasom, Anti Atlasom i Atlantskim okeanom. Zbog svoje izolovanosti, smatra Hibner, ravnicu su stari Grci nazvali Atlantis Nesos, ostrvom Atlas.

Mauritanija

Oko Sahare, poznato i kao Rišat struktura, predstavlja istaknuto kružno obeležje na saharskoj visoravni Adrar i jedno je od mogućih mesta gde bi mogla da se nalazi Atlantida. U pitanju je erodirana kupola prečnika 40 km. Sastoji se od sedimentnih stena u slojevima koji se pojavljuju kao koncentrični prstenovi. Od 1974.  godine mapirani su praistorijski artefakti ove oblasti. Utvrđeno je da nedostaju praistorijski artefakti kamenih alatki iz Paleolita i Neolita iz unutrašnjih depresija strukture. Stoga se došlo do zaključka da se oblast koristila samo za kratkoročni lov i proizvodnju kamenih alatki u davnim vremenima. U septembru 2018. je „Jutjub“ kanal Bright Insight naveo da Rišat struktura odgovara Solonovom opisu Atlantide. Sa kanala Bright Insight tvrdili su da obeležja koja se poklapaju obuhvataju 5 koncentričnih krugova, prečnika 23, 5 km, vodeni prolaz ka jugu, slanu podzemnu vodu svuda osim ispod centralne tačke i planine s vodopadima koje okružuju grad sa severne strane.

Tema Broja

Altantski okean, zapad

Smatralo se da je Platon, navodeći More Atlantide, mislio na današnji Atlantski okean. Naziv okeana, izveden iz grčke mitologije, znači „more Atlasa“. Platon je vezivao tu oblast za Posejdona u svojim opisivanjima porekla Atlantide. U staroj Grčkoj, termin „okean“ i termin „atlas“ odnose se na „džinovsku vodu“ koja je okruživala glavno kopno poznato Grcima. To se kopno opisuje kao Eurafrazija (iako je ceo superkontinent bio daleko od poznatog Starim Grcima) a vodena masa se smatrala krajem (poznatog) sveta. Iz istog razloga su planine pored okeana dobile ime - planine Atlasa, jer su takođe označavale „kraj sveta“. 

Azorska ostrva

Jedno od predloženih mesta za Atlantidu su i Azorska ostrva. Ova grupa ostrva pripada Portugalu i nalazi se oko 1500 km od portugalske obale. Neki ljudi veruju da bi ostrva mogla biti vrhovi planina Atlantide. Ignjacije L. Doneli, američki kongresmen, jedan je od prvih koji su pomenuli ovu lokaciju kao moguće prebivalište Atlantide. Čarls Šuhert, američki paleontolog, u svojoj studiji ("Atlantis and the Permanency of the North Atlantic Ocean Bottom" (1917)),zaključio je da nema poznatih geoloških dokaza koji idu u prilog postojanju Platonove Atlantide. On je naveo da su Azorska ostrva vulkanskog porekla i da nisu ostaci veće ili manje kontinentalne mase.

Kanarska osrtva , Madeira i Zelenortska osrtva

Kanarska ostrva identifikovana su kao ostaci Atlantide, po mišljenju mnogih autora. Na primer, 1803. Bori de Sen-Vensan je izjavio da su Kanarska ostrva, zajedno s Madeirom i Azorima, ono što je ostalo kada se Atlantida raspala. I kasnije su mnogi identifikovali Kanarska ostrva kao deo ostataka potonule Atlantide - na primer, Luis Spens u svom delu „Problem Atlantide“.
Detaljne geomorfne i geološke studije Kanarskih ostrva ukazuju da su, u poslednjih četiri miliona godina, ravnomerno uzdizanje, bez značajnijih perioda sleganja, geološki procesi kao što su erozivno rasterećenje, gravitaciono rasterećenje i litosferska fleksura podstaknuti susednim ostrvima. Na primer, pilou lava (lava jastučaste strukture) iz Pliocenske epohe, koja se stvrdnula pod vodom i sada je izložena na severoistočnoj strani Kanarskih osrtva, podigla se između 46 i 143 m iznad nivoa mora. Takođe, morski depoziti lave stari od 4,1 do 9,3 miliona godina na Kanarskim ostrvima, približno 9,8 miliona godina na Lanzarotu i 4,8 miliona godina na Fuerteventuri pokazuju da su se Kanarska ostrva podizala milionima godina bez značajnog, a da ne pominjemo katastrofalnog, sleganja. Na kraju, detaljna istraživanja sedimentnih depozita u okruženju Kanarskih ostrva su pokazala potpuni nedostatak dokaza da je morsko dno oko njih ikada bilo iznad vode.

Severna Španija

Jednu interesantnu lokaciju predložio je Horhe Maria Ribero-Menezes. U pitanju je sever Španije. Tačnije, on tvrdi da je Atlantida podvodni plato, međunarodno poznat pod imenom "Le Danois Bank" a lokalno kao "The Cachucho". Ovaj plato se nalazi oko 25 km od kontinentalnog praga i otprilike 60 km od obale Kneževine Asturije. Najviša tačka se nalazi 425 m ispod mora. Od istoka do zapada ima 50 km a 18 km od severa do juga. Ribero-Menezes postavio je hipotezu da je to deo kontinentalne margine koja se odlomila pre 12 hiljada godina kao posledica tektonskog procesa krajem poslednjeg ledenog doba. On dalje navodi i da je nekoliko preživelih moralo da počne bukvalno od nule.
Detaljna proučavanja geologije regiona opovrgnula su hipotezu koju je predložio Horhe Maria Ribero-Menezes. „Le Danois Bank“ nije mogao nastati urušavanjem severne kantabrijske kontinentalne margine pre 12 hiljada godina. Ovo parče je deo kontinentalne margine koje je podignuto potiskom kada je margina „pregazila“ okeansku koru u toku Paleogena i Neogena.

Geografske karte

Do 16. veka pitanje Atlantide je bilo zatvoreno. Mada, uprkos predrasudama srednjeg veka, u više navrata putovalo se Atlantskim okeanom u potrazi za Atlantidom. To je doprinelo otkriću brojnih ostrva: Madeira, Azori, Kanari... Ova ostrva smatrana su za ostatke nekadašnje Atlantide.
Dva veka posle Kolumbovog otkrića Amerike, pojavljuje se nove geografske karte po kojima je Brazil smatram za ostatak legendarne Atlantide. U 18. veku objavljen je geografski atlas na kojem je iscrtana i Atlantida.
Godine 1665. objavljena je knjiga A. Kiršera "Podzemni svet", gde se Atlantida nalazi u Atlantskom okeanu, između Evrope i Severne Amerike.  Mnogi su bili iznenađeni kartom A. Kiršera činjenicom na kojoj obrisi Atlantide odgovaraju dubinama okeana, iako ti podaci tada nisu bili poznati.

 

Irsko more

U svojoj knjizi „Atlantida zapada: Slučaj za potopljenu megalitsku civilizaciju Britanije (2003)“, Pol Dunbavin tvrdi da je nekada postojalo veliko ostrvo u Irskom moru i da je to ostrvo Atlantida. Napisao je i da je neolitska civilizacija delom potopljena porastom nivoa mora koji je prouzrokovan udarom komete. Prilikom udara, došlo je do pomeranja polova što je promenilo Zemljinu osu oko 3100. godine pne. Međutim, takve promene bi moderna nauka zapazila te se tvrdnje Pola Dunbavina smatraju pseudonaučnim u učenim krugovima.

Velika Britanija

Vilijem Komins Boumont je verovao da je Velika Britanija lokacija Atlantide a škotski novinar Luis Spens je tvrdio da Britanija i Irska sadrži sećanja na Atlantidu.U decembru 1997, BBC je objavio da ruski tim naučnika veruje da su pronašli Atlantidu 100 milja od Kornvola, u Britaniji.

Irska

Ideja o Atlantidi koja se nalazi u Irskoj predstavljena je u knjizi „Atlantida iz perspektive geografa: mapiranje zemlje iz bajke“, koju je 2004. napisao švedski geograf dr Ulf Erlingson, sa Univerziteta Upsala. U knjizi je opisano da se carstvo Atlantide odnosi na neolitsku megalitsku kulturu grobnica, na osnovu sličnog geografskog prostiranja, i zaključeno da ostrvo Atlantida stoga mora odgovarati mestu na kom se nalazi Irska. Erlingson je smatrao da su sličnosti u veličini i pejzažu statistički značajne.

Tema Broja

Severno more

Severno more ima kopneni deo koji je nekada bio iznad nivoa mora. Srednjevekovni grad Dunvič, u istočnoj Engleskoj se, na primer, srušio u more. Kopno poznato po nazivu „Dogerlend“, između Engleske i Danske, poplavio je cunami 6200. godine pne, do koga je došlo zbog podvodnog klizišta kod obale Norveške.

Danska

U svojoj knjizi: „Kelti, narod koji je izašao iz tame“, Gerhard Herm 1975. povezuje poreklo Atlantiđana sa krajem ledenog doba i plavljenjem istočne obale Danske.

Finska

Finski ekscentrik Ior Bok je „smestio“ Atlantidu u Baltičko more, u južni deo Finske gde je smatrao da je živela mala zajednica ljudi tokom Ledenog doba. Prema Boku, to je omogućila Golfska struja donevši toplu vodu na finsku obalu. Ovo je mali deo velike „sage“ za koju je tvrdio da se pričala u njegovoj porodici godinama, a datira od vremena kada su ljudi razvili jezik. Porodična saga kaže da ime Atlantida potiče od švedskih reči allt-land-is ("all-land-ice") te je jasno da se odnosi na poslednje Ledeno doba. Stoga je to u porodici Bok više vremenski period nego fizičko mesto. Prema sagi, Atlantida je nestala 8016. godine pne kada se ledeno doba završilo u Finskoj i led se otopio.

Švedska

Godine 1679. Olaus Rudbek je napisao „Atlantidu“ (Atlantica), gde je izneo tvrdnju da Skandinavija, a posebno Švedska, odgovara opisu Atlantide. Po njegovom mišljenju, glavni grad Atlantide identičan je praistorijskoj grobnici švedskih kralja Gamla Upsala.

Ko je naseljavao Atlantidu?

“Ono najvažnije desilo se pre devet hiljada godina, kad je, prema predanju, počeo rat između naroda koji žive sa one strane Heraklovih stubova i svih naroda nastanjenih sa ove strane… Ostrvo je zbog zemljotresa potopljeno, neprohodan mulj sprečava moreplovce da isplove u more sa one strane, te dalje ne idu”, napisao je Platon.
On je u dijalozima opisao da je Atlantidu dobio Posejdon i da je na njoj naselio svoje potomke. Život na tom ostrvu, kojim je vladao njegov sin Atlant, a zatim njegovi najstariji sinovi, kaže, dugo je bio lep.
“Atlantovi potomci stekli su bogatstvo kakvo u mnogim kraljevstvima u prošlosti nije stečeno niti će se u budućnosti lako steći. Primajući ga od prethodnika, svaki kralj je ukrašavao već ukrašeno, i nadmašivao prethodnika koliko je to moguće, sve dok veličanstvenošću i lepotom svojih tvorevina ne dovedoše dvor do savršenstva koje je zaustavljalo dah”, piše Platon.

Američki kontinenti

Sve do otkrića Novog sveta, mnogi akademici su verovali da je Atlantida ili metafora za podučavanje filozofiji ili je samo doprinos Platonovoj priči i nema fizičku lokaciju. Kada se Kolumbo vratio sa svog pohoda na zapad, istoričari su počeli da identifikuju američke kontinente sa Atlantidom. Prvi je bio Francisko Lopez de Gomara, koji je 1552. mislio da je Kolumbovo otkriće u stvari Platonovo izgubljeno ostrvo.  Potom je 1556. Agustin de Zarate naveo da su američki kontinenti Atlantida koja se proširila od Gibraltara ka zapadu i obuhvatila Severnu i Južnu Ameriku. Takođe je smatrao da kontinenti poseduju sve atribute koje je naveo Platon.
Frensis Bejkon i Aleksandar von Humbolt takođe su poistovetili Ameriku i Atlantidu.

Antarktik

Teorija da je Antarktik bio Atlantida bila je posebno zastupljena tokom 1960-1970-tih. U modi je bila naročito zbog izolovanosti kontinenta ali i zbog mape Piri Reis koja prikazuje ovaj kontinent bez leda. Neki od popularnih autora koji su zastupali ovo tumačenje su Flavio Barbiero, Čarls Berlic, Erik Von Deniken i Piter Kolosimo.

Severni pol

Profesor sistemske teologije na Bostonskom univerzitetu Vilijem Ferfild Voren (1833-1929) napisao je knjigu promovišući svoju teoriju da je prvobitni centar čovečanstva nekada davno bio Severni pol. Knjizi je dao naziv „Pronađeni raj: kolevka ljudske rase na Severnom Polu“ (1885) U svom radu Voren je smestio Atlantidu na Severni pol, kao i Edenski vrt, planinu Meru, i Hiperborejce. Voren je verovao da su svi ovi mitski pojmovi narodna sećanja na nekada naseljeni centar na dalekom severu gde je prvobitno nastao čovek.

 

 

 

Priredila: Ilijana Jakšić Pavlović

 

 

 

 

 

 

 


Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"

 

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u Pratite nas na Instagram-u
»  Prijatelji Planete

» UZ 100 BR. „PLANETE”

» 10 GODINA PLANETE

free counters

Flag Counter

6 digitalnih izdanja:
4,58 EUR/540,00 RSD
Uštedite čitajući digitalna izdanja 50%

Samo ovo izdanje:
1,22 EUR/144,00 RSD
Uštedite čitajući digitalno izdanje 20%

www.novinarnica.netfree counters

Čitajte na kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu

» PRELISTAJTE

NOVINARNICA predlaže
Prelistajte besplatno
primerke

Planeta Br 48


Planeta Br 63


» BROJ 105
Planeta Br 105
Godina XIX
Maj-Jun 2022.

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003-2022 PLANETA