DIGITALNI SVET

Dr Branimir N. Grgur

Data centri

Digitalna budućnost koja se zagreva

Da li ste se ikada zapitali šta se krije iza svakog vašeg klika, svake pretrage, svake poruke koju pošaljete? Negde u ogromnim halama širom planete, hiljade računara neprestano rade kako bi vaš digitalni život tekao glatko. To su data centri, nevidljiva ali nezamenljiva infrastruktura savremenog društva. Bez njih nema društvenih mreža, nema pretraživača, nema onlajn bankarstva, nema strimovanja filmova, nema veštačke inteligencije. Oni su fizičko utelovljenje digitalnog sveta. Ali njihova izgradnja i rad donose ozbiljne posledice po životnu sredinu i kvalitet života ljudi, koje tek počinjemo da uviđamo. Data centri nisu samo puka skladišta podataka. Njihova uloga je daleko složenija i prodire u svaki aspekt našeg svakodnevnog života.

Na prvom mestu, oni služe za čuvanje podataka. Svaka fotografija koju ste ikada snimili, svaki dokument koji ste sačuvali, svaka bankarska transakcija koju ste obavili - sve to negde mora da bude uskladišteno. Data centri su ogromne biblioteke digitalnog doba, samo što umesto knjiga čuvaju elektronske zapise.
Na drugom mestu, oni služe za obradu podataka. Kada nešto pretražujete na internetu, kada koristite navigaciju koja vam računa najbržu rutu, kada gledate vremensku prognozu - sve to zahteva ogromne računske operacije koje se odvijaju u data centrima. Oni su moćni računari koji rešavaju složene probleme u deliću sekunde. Poslovni svet se u potpunosti oslanja na data centre.

Autor je redovni profesor na Katedri za fizičku hemiju i elektrohemiju Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dopisni član Akademije inženjerskih nauka. Članak o data centrima pisan je specijalno za naš magazin.

Kompanije koriste njihovu snagu za vođenje svojih sistema, od elektronske pošte do složenih programa koji upravljaju lancima snabdevanja, zalihama i finansijama. Bez data centara, savremeno poslovanje bi jednostavno stalo. Najveći izazov današnjice su veštačka inteligencija i mašinsko učenje. Obuka naprednih jezičkih modela poput onih koji pokreću četbotove, sistema za prepoznavanje slika, autonomnih vozila ili medicinskih dijagnostičkih alata zahteva ogromnu računarsku snagu. Ovi procesi se odvijaju isključivo u data centrima i troše neverovatne količine energije.

Efikasnost: PUE kao mera

Da bismo razumeli koliko data centar troši energije, koristi se pokazatelj koji se zove PUE (Power Usage Effectiveness, odnosno: Efikasnost korišćenja energije) i predstavlja odnos ukupne potrošene energije i energije koja stvarno odlazi na računare. Idealan PUE iznosi 1,0, što znači da se svaki vat struje koristi isključivo za rad servera, bez ikakvih gubitaka na hlađenje, osvetljenje ili distribuciju. U stvarnosti, to je nemoguće postići. Današnji vrhunski centri postižu PUE između 1,1 i 1,2. Gugl i Meta redovno objavljuju ovakve rezultate, što ih svrstava u svetske lidere po efikasnosti.
Prosečan moderni data centar, dobro projektovan, ima PUE 1,3 do 1,5, što se smatra dobrim rezultatom. Istraživanje Uptime instituta iz 2026. godine pokazuje da je prosečni PUE meren po objektu 1,52, ali kada se uračuna veličina centara, ponderisani prosek iznosi 1,36. Novi centri redovno izveštavaju o PUE od 1,3 ili nižem. U Evropi, nova regulativa zahteva da novi data centri imaju projektovani PUE od najviše 1,2, dok postojeći centri moraju da održavaju PUE ispod 1,3 ili da obezbede povrat toplote.

Data centar u Kragujevcu

Voda: skriveni resurs koji nestaje

Kada se govori o uticaju data centara na životnu sredinu, najčešće se pominje ogromna potrošnja električne energije. Međutim, voda je možda kritičniji i oskudniji resurs, posebno u regionima koji već pate od suša. Jedan prosečan data centar snage jednog megavata godišnje potroši neverovatnih 25 do 50 miliona litara vode. Ova količina je dovoljna za godišnje potrebe pet stotina do hiljadu domaćinstava. A voda se ne koristi za piće ili održavanje higijene, koristi se isključivo za hlađenje servera, koji bez tog hlađenja ne bi mogli da rade.

Na globalnom nivou, brojke postaju zapanjujuće. Procenjuje se da će do 2030. godine potrošnja vode u data centrima dostići neverovatnih 9,3 triliona litara godišnje. To je količina koja bi mogla da zadovolji potrebe milijarde ljudi. Na primer, američki tehnološki gigant Gugl je samo 2022. godine potrošio 21,2 milijardi litara vode, Majkrosoft je iste godine potrošio dodatnih 16 milijardi litara. Ove količine su veće od godišnjih potreba mnogih manjih gradova.
Ono što posebno zabrinjava jeste potrošnja vode za veštačku inteligenciju. Samo pet uputa savremenom jezičkom modelu poput onog koji pokreće četbotove zahteva oko pola litra vode. A jedna obuka velikog modela, poput onog na kome su ovi sistemi obučavani, potroši neverovatnih 700 hiljada litara vode, količinu dovoljnu za desetogodišnje potrebe jednog prosečnog domaćinstva. Starije generacije data centara su u proseku trošile daleko više vode po jedinici računarske snage. Njihovi sistemi hlađenja bili su jednostavniji i manje efikasni, koristili su ogromne količine vode koja je isparavala u rashladnim tornjevima.

Novija generacija centara, sa tečnim hlađenjem i zatvorenim sistemima, troši do 90 odsto manje vode. Međutim, problem je što ih je sve više, pa ukupna potrošnja i dalje raste. I dok se tehnologija hlađenja poboljšava, broj centara i njihova veličina rastu još brže, što znači da se apsolutna potrošnja vode ne smanjuje. Ovi podaci postaju posebno dramatični kada se uzme u obzir gde se data centri grade.
U Maleziji, u državi Johor, izgrađeno je 47 data centara koji dnevno troše 675 miliona litara vode. Rezultat je drastičan, lokalne zajednice suočavaju se sa smanjenim pritiskom vode i nestancima, dok su poljoprivrednici ostali bez dovoljno vode za navodnjavanje. U američkoj pustinjskoj državi Arizoni, gde su Majkrosoft i Gugl izgradili ogromne centre, vlasti su morale da ograniče izdavanje novih dozvola. Podzemne vode se brzo troše, a reke presušuju. Slična situacija je i u Čileu, gde se vode pravni ratovi između tehnoloških korporacija i lokalnih poljoprivrednika oko prava na korišćenje vode iz jedne tamošnje reke.

Električna energija: sve veći apetit

Data centri trenutno troše 1,5-2% ukupne svetske električne energije. Na prvi pogled, ovo ne deluje mnogo. Ali kada se uzme u obzir da se potrošnja udvostručuje svake četiri godine, slika postaje zabrinjavajuća. Do 2030. godine, procenjuje se da će data centri trošiti 3-4,5% globalne električne energije. To je više od celokupne potrošnje Velike Britanije ili Francuske. Samo američki data centri troše oko 90 TWh godišnje, što čini 2,5% ukupne američke potrošnje. Evropa ima preko 3.500 data centara sa rastom od deset odsto godišnje, dok Kina beleži najbrži rast na svetu od petnaest odsto godišnje.

Posebno dramatičan primer je Irska. U ovoj maloj evropskoj zemlji, data centri su 2025. godine trošili 23% ukupne električne energije. Potrošnja je dostigla 7.7 GWh, što je rast od 10% u odnosu na prethodnu godinu. Za poređenje, potrošnja svih ostalih sektora u Irskoj porasla je samo 2%. Kada se pogleda duži vremenski period, podaci su još dramatičniji. Od 2015. do 2025. godine, potrošnja data centara u Irskoj porasla je za neverovatnih 584% na kvartalnom nivou, sa 291 GWh u prvom kvartalu 2015. na ~2 GWh u poslednjem kvartalu 2025. godine. U Irskoj danas radi više od 80 data centara, a njihova potrošnja je skoro izjednačena sa potrošnjom svih domaćinstava u zemlji. Ova situacija izaziva sve veće zabrinutosti među građanima i ekološkim organizacijama.

Problem dizel agregata

Dizel agregati su tihi ali ključni delovi svakog data centra, i jedan od najvećih ekoloških problema ove industrije. Iako su zamišljeni kao rezervno napajanje za slučaj prekida struje, njihova upotreba postaje sve češća i sve problematičnija. Data centri zahtevaju 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini neprekidno napajanje. Svaki prekid struje, ma koliko kratak, može da dovede do gašenja servera, gubitka podataka i milionskih gubitaka. Zato svaki veći centar ima na desetine, pa i stotine dizel agregata, spremnih da u trenutku preuzmu napajanje. Problem je što ovi agregati nisu čisti. Dizel gorivo pri sagorevanju ispušta koktel opasnih materija: azotne okside, ugljen-monoksid, sumpor-dioksid, čestice PM2.5, benzen, formaldehid i ugljen-dioksid. Sve su to materije koje Američko udruženje za borbu protiv raka povezuje sa bolestima srca, pluća i kancerom.
U američkoj državi Virdžiniji, gde se nalazi najveća koncentracija data centara na svetu, registrovano je oko 9.000 generatora, od kojih čak 8.000 spadaju u stariju, prljaviju kategoriju. Kada su tokom leta 2025. godine zbog požara na trafostanici ovi agregati morali da rade četiri do pet dana, stanovnici obližnjeg naselja su prijavljivali buku koja je “zvučala kao da avioni neprestano sleću”, a miris dizela je bio nepodnošljiv. Posebno zabrinjava što vlasti u pojedinim američkim državama razmatraju proširenje dozvola za upotrebu ovih agregata, ne samo u vanrednim situacijama već i tokom planiranih isključenja struje zbog radova na mreži.
U Teksasu, gde elektroenergetska mreža već jedva izdržava, razmatra se mogućnost da data centri budu isključivani sa mreže u vršnim opterećenjima, što bi značilo da bi agregati morali da rade mnogo češće. Postoji i fenomen koji se naziva „paljenje ugašenih termoelektrana“. Kada data centri troše ogromne količine struje, a obnovljivi izvori nisu dovoljni, elektroenergetske kompanije su primorane da ponovo pokreću stare, neefikasne termoelektrane na ugalj ili gas, samo da bi zadovoljile potrebe data centara. Ovo dodatno povećava emisije ugljen-dioksida i zagađenje vazduha, potpuno poništavajući napore ka zelenoj tranziciji.

Potapanje u more: rešenje ili nova pretnja?

Jedno od inovativnih rešenja za smanjenje potrošnje energije za hlađenje jeste potapanje data centara u more. Ideja je jednostavna, hladna morska voda prirodno hladi servere, eliminišući potrebu za skupim klimatizacionim sistemima. Majkrosoft je 2018. godine pokrenuo eksperiment Projekat Natick kod obala Škotske, potopivši 864 servera na dubinu od 35 m. Rezultati su bili impresivni, posle dve godine, otkazalo je samo osam od 864 servera, što je osam puta manje nego na kopnu. Serveri su bili napajani obnovljivom energijom sa obližnje vetroelektrane. Međutim, uprkos uspehu, Majkrosoft je odustao od projekta 2024. godine, navodeći ekonomske razloge i teškoće u održavanju opreme pod vodom.
Kineska kompanija HiCloud Technology je 2026. godine aktivirala prvi komercijalni podvodni data centar u Istočnom kineskom moru, sa 2.000 servera, i planira proširenje na 500 MW. Ekolozi, međutim, upozoravaju na ozbiljne posledice po morski ekosistem. Zagrevanje morske vode oko podvodnih centara može izazvati toksično cvetanje algi i stvoriti zone bez kiseonika koje guše morski život. Toplota koju serveri ispuštaju u okolnu vodu može poremetiti delikatnu ravnotežu morskih ekosistema, utičući na plankton, ribe i druge organizme. Dodatne opasnosti uključuju oštećenje morskog dna prilikom postavljanja i sidrenja, elektromagnetne smetnje koje mogu dezorijentisati morske životinje poput kornjača i ajkula, buku koja ometa komunikaciju morskih sisara, te rizik od curenja hemikalija.
U Kaliforniji, startup NetworkOcean je 2024. godine najavio testiranje podvodnog data centra u Zalivu San Franciska, ali bez potrebnih dozvola. Regulatori su im pretili ogromnim kaznama, a naučnici su upozorili da bi i najmanje zagrevanje vode moglo da izazove toksično cvetanje algi.
Pitanje ostaje otvoreno, da li podvodni data centri zaista rešavaju problem ili samo premeštaju ekološki teret sa kopna na more?

Buka: zagađenje koje se čuje

Kada se govori o zagađenju od data centara, retko ko pomišlja na buku. A ipak, za ljude koji žive u njihovoj blizini, buka je svakodnevna stvarnost koja ozbiljno utiče na kvalitet života. Izvori buke su brojni. Ventilatori za hlađenje servera rade neprestano, stvarajući konstantno zujanje koje prodire kroz zidove. Rashladni tornjevi na krovovima i pored objekata doprinose buci svojim ventilatorima i zvukom vode koja curi. Dizel agregati, koji služe kao rezervno napajanje, povremeno se testiraju, ali ponekad rade danima tokom redovnog rada.
Transformatori i sistemi za neprekidno napajanje stvaraju niskofrekventno brujanje koje je posebno neprijatno jer prodire kroz čvrste materijale. Unutrašnji nivo buke u data centrima često dostiže 85 do 96 decibela. Radi poređenja, ovo je na granici oštećenja sluha pri dužem izlaganju, otprilike kao da stojite pored kosilice ili u blizini motorne testere.
U mnogim zemljama postoje pravni okviri koji ograničavaju buku u stambenim zonama. Američka agencija za zaštitu životne sredine preporučuje maksimalnih 55 decibela danju i 45 decibela noću. Evropska direktiva preporučuje 50-55 decibela. Međutim, data centri često posluju sa posebnim dozvolama koje im dozvoljavaju izuzetke, uz obrazloženje da su kritična infrastruktura.

Toplota: kada gradovi postaju vrući

Data centri su ogromni generatori toplote. Svaki server pretvara skoro svu potrošenu električnu energiju u toplotu. Jedan ormar sa 40 do 80 servera proizvodi toplotnu snagu ekvivalentnu pet do deset domaćinstava. Kada se ovo pomnoži sa hiljadama ormana u jednom centru, razmere postaju jasne. Prosečan data centar snage 10 MW proizvodi toplotu ekvivalentnu hiljadu domaćinstava koja greju svoje kuće na gas. U gradovima poput Seula, toplotni uticaj data centara povećava lokalnu temperaturu za 0,5 do 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na okolinu.

Studija u Londonu pokazala je da data centri u poslovnom delu Kanari Vorf povećavaju lokalnu temperaturu za 0,8 stepeni u letnjim danima. Ovo je posebno opasno zbog takozvanog efekta urbanog toplotnog ostrva. Gradovi su već topliji od okolnih ruralnih područja zbog betona, asfalta i nedostatka zelenila. Data centri dodatno zagrevaju vazduh koji izbacuju napolje, pogoršavajući ovaj efekat. Posledice su višestruke: povećana potreba za klimatizacijom u okolnim zgradama, veće emisije od potrošnje energije za hlađenje, povećanje smrtnosti od toplotnih udara među starijim i osetljivijim stanovnicima, te smanjenje kvaliteta vazduha zbog hemijskih reakcija koje se odvijaju u zagrejanom vazduhu.

Kvar data centra: kada digitalni svet stane

Data centri se reklamiraju sa „pet devetki“ 99,999% dostupnosti, što znači da smeju da budu van funkcije samo 5,26 minuta godišnje. Ali kada do kvara dođe, posledice su razorne. Prirodne nepogode su jedan od najvećih rizika. Požar je 2021. godine uništio deo data centra u Francuskoj, zbog čega milioni sajtova, uključujući državne servise, banke i prodavnice, nisu radili danima. Uragan Sendi je 2012. godine poplavio nekoliko data centara u Njujorku, onesposobivši medijske kuće i finansijske institucije.

Tehnički kvarovi su podjednako opasni. Kvar sistema za hlađenje može da zagreje servere do tačke topljenja za nekoliko minuta. Kvar na transformatoru ili kablu može da ostavi ceo centar bez struje, čak i ako agregati rade. Jedan manji ljudski propust, pogrešno podešen ventil, slučajno isključen kabl, može da izazove lančanu reakciju.
Geopolitički rizici su najnovija pretnja. Kada su sredinom 2026. godine izvesni data centri na Bliskom istoku pogođeni „objektima“ u regionalnom sukobu, vatra je uništila opremu, a milioni korisnika ostali su bez pristupa ključnim servisima. Ono što je posebno zabrinjavajuće, nijedna količina tehničke redundantnosti ne može da zaštiti od ovakvih pretnji. Kada je fizički objekat meta, svih „pet devetki“ padaju u vodu.

U Nepalu je 2025. godine požar u data centru jednog internet provajdera onesposobio čitav sistem plaćanja na dva dana, a državne kancelarije nisu mogle da pristupe sistemima nedeljama. Razlog? Sve je bilo na jednom mestu, nije bilo rezervnih servera na drugim lokacijama. Ovaj slučaj ilustruje osnovnu lekciju: redundantnost nije luksuz, već nužnost. Ali ni ona nije savršena - ako nestane internet, ako su putevi presečeni, ako je čitav region u haosu, ni najbolji planovi ne vrede. Zato sve veći broj kompanija gradi centre na geografski udaljenim lokacijama, koristi veštačku inteligenciju za predviđanje kvarova i ulaže u fizičku zaštitu objekata, od vatrootpornih zidova do seizmičkih amortizera. Ali kao što pokazuju primeri iz Nepala i Bliskog istoka, kad dođe prava katastrofa, svi planovi padaju u vodu.

Da li nam je potrebna tolika količina informacija?

Ovo pitanje postaje sve opravdanije. Podaci koje svakodnevno stvaramo, fotografije, poruke, pretrage, lajkovi… postali su sirovina za veštačku inteligenciju i algoritme koji oblikuju naš svet. Međutim, prosečan korisnik interneta ne razmišlja o vrednosti svojih podataka, jednostavno ih poklanja najbogatijim kompanijama na svetu. Istraživanje Pju istraživačkog centra iz 2023. godine pokazalo je da čak 81% Amerikanaca izražava zabrinutost kako kompanije koriste njihove podatke, ali 73% veruje da nemaju nikakvu kontrolu nad njima. Ovaj osećaj nemoći naziva se data nihilizam, uverenje da naši podaci nemaju nikakvo značenje i vrednost jer smo izgubili svaku kontrolu nad njima.
Postavlja se pitanje: da li svi ti podaci zaista moraju da se čuvaju i obrađuju? Da li je svaka fotografija, svaka poruka, svaki klik zaista neophodan? Veštačka inteligencija je postala ogromna mašina koja usisava ljudsku kreativnost i koncentriše ogromno ekonomsko bogatstvo u rukama nekoliko korporacija. Autori, umetnici i muzičari već podnose tužbe protiv AI kompanija zbog kršenja autorskih prava.

Istovremeno, istraživači upozoravaju da se internet, iako ogroman, polako iscrpljuje kao izvor podataka za obuku AI. Stručnjaci predviđaju da će do 2028. godine veštačka inteligencija iscrpeti sav korisni sadržaj na internetu, što znači da dalji napredak mora da se oslanja na veštački generisane podatke, podatke koje AI sama stvara. Ovo postavlja filozofsko pitanje, šta se dešava kada sistem uči od sopstvenih izuma, bez svežeg ljudskog unosa?
Možda je vreme da se zapitamo: da li nam je zaista potrebna tolika količina informacija? Da li svaki segment našeg života mora biti digitalizovan, sačuvan i analiziran? I po koju cenu?

Srbija: gde smo mi?

Iako se priča o data centrima čini kao problem dalekih zemalja, i Srbija ima svoj udeo u ovoj priči. Državni data centar u Kragujevcu, otvoren 2020. godine, jedan je od najmodernijih u regionu i poseduje najviši nivo sertifikacije. Njegov kapacitet trenutno iznosi 14 MW, sa planovima za proširenje na 40, pa čak i 56 MW, što znači da bi jedan centar mogao da troši gotovo koliko i ceo grad Kragujevac.
Pored državnog centra, u Srbiji posluju i komercijalni data centri, poput Orion Telekom Data Centra u Beogradu, koji se napaja iz obnovljivih izvora energije. Međutim, pitanje je da li smo spremni za izazove koji dolaze sa rastom ove industrije. Irska je već pokazala kako izgleda kada data centri preuzmu petinu nacionalne potrošnje struje.
Data centri su stub digitalne ekonomije i neizostavan deo naše budućnosti. Bez njih nema napretka u veštačkoj inteligenciji, medicini, nauci, obrazovanju, niti u svakodnevnom životu. Ali njihova izgradnja ne sme da se odvija bez pažljivog planiranja i uključivanja lokalnih zajednica. Ključno je obezbediti transparentnost u objavljivanju podataka o potrošnji, buci i uticaju na životnu sredinu. Potrebni su strogi standardi za buku, toplotu i vodu, kao i podsticaji za inovacije poput tečnog hlađenja i iskorišćenja otpadne toplote. Primeri iz Finske, Milana i Holandije pokazuju da postoji bolji način, način na koji tehnološki napredak ide ruku pod ruku sa brigom o zajednici i životnoj sredini.
Ali, pre svega, moramo se zapitati: da li nam je zaista potrebna tolika količina informacija? Možda je vreme da preispitamo svoj odnos prema podacima i tehnologiji i da shvatimo da digitalna budućnost ne mora da bude bučna, vruća i sušna. Ali da bi bila drugačija, potrebna je kolektivna akcija tehnoloških kompanija, vlada i građana. Jer na kraju krajeva, data centri služe nama, a ne mi njima.

Dr Branimir N. Grgur

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"